Знање је једини ресурс који се дељењем умножава

Наш саговорник је Ђорђе Огризовић – млади научник из Србије чији је рад препознат и награђиван годинама уназад. Студент је Технолошко-металуршког факултета у Београду и добитник многих награда, међу којима су и две златне медаље на Олимпијади младих научника из области заштите животне средине.

Са Ђорђем смо разговарали о његовим достигнућима, мотивацији, изазовима и плановима за будућност.

Више пута је писано о теби и твојим достигнућима, врло оправдано. Постоји ли нека награда која ти посебно значи?

У младим годинама је свако признање подстрек да се истим путем, уз још више труда настави, али је уједно и опомена да радост због награде не постане гордост, а понос сујета, јер тог тренутка престаје или се ограничава могућност за даљим напретком. Стога, сва признања која сам досад добио су ми драга, јер потврђују да је иза награда пут знања и сталног напредовања. Посебно бих истакао Светосавску награду Министарства просвете, затим награду Светске организације за заштиту интелектуалне својине, као и две златне медаље на Међународним олимпијадама младих научника. Ипак, највише ме чини срећним чињеница да сам успео да остварим све оно што сам сматрао да је важно и посебно сам задовољан због разноврсних школских и додатних активности у којима учествујем од првог разреда основне школе.

Твој рад је препознат и претпостављам да то позитивно утиче на мотивацију. Шта је твоја главна мотивација?

Мотивацију проналазим у жељи за сазнањем, као и у љубави према ономе што радим. Таква жеља за знањем је непресушна, јер што више учимо и читамо, сватамо колико тога не знамо, па се можемо подсетити и оне чувене филозофске изреке која се приписује Сократу – знам да ништа не знам. А данас се чини да много тога или не знамо, или (не)намерно заборављамо, па да се сви заједно као глобално (али и локално) друштво бавимо површним и, у суштини, неважним темама. А добро је такође проналазити мотивацију у жељи да будемо бољи од својих родитеља, а они да су бољи од својих, јер тиме напредујемо и ми лично, али и друштво у којем живимо. Ово се потврђује и оном изреком – Човек жели од сваког да је бољи, а од сина да је гори.

У пољу науке је, осим талента, истрајност изузетно важна. Да ли је истрајност један од твојих главних адута, или би истакао нешто друго?

Често можете чути или прочитати да су за успех у било којој области потребне три особине – упорност, упорност и упорност. Сви смо ми за нешто талентовани, али је средина та која ће утицати на то да ли ћемо своје способности и склоности развити или не. Ја сам имао среће да су ми интересовања одмалена била развијана прво у породици, а након тога, и даље, у  школи. Једнако важна била је и мотивисаност потребна за одржавање континуитета, а поред вредног рада треба имати и мало среће. Ипак, бављење науком захтева највише познавање области којом се бавимо.

Колико су за једно истраживање важне креативност, храброст и оригиналност?

И креативност, и храброст и оригиналност јесу важни, али су важнији знање и услови у којима се неко истраживање изводи. У данашњем (прагматичном) свету важна је и применљивост добијених резултата, као и научна област којом се бавимо. А једнако је важан и тим у коме радимо, па идеје и знање онога који тимом руководи. И на крају, у нашој земљи је поред свега наведеног потребно имати и новца за планирано истраживање.

Говорио си о томе да уживаш у подучавању млађих генерација. Шта је посебно лепо у том раду?

Да, током претходне године сам одржао низ предавања и других занимљивих активности на тему загађења и заштите животне средине ученицима образовног система „Креативно перо“ (од вртића до гимназије) у Београду и ученицима ЕТШ „Мија Станимировић“ у Нишу. Циљ акције је био да посадимо дрвеће за Светски дан планете Земље у Београду, и пре тога у Нишу. Такође  је било веома лепо двапут  говорити на Форуму младих научника у Нишу, а највише од свега ме радује чињеница да  сам студент сарадник полазницима на програму геологије и хидрохемије у Истраживачкој станици Петница, па већ сада могу да млађе од себе потенцијално заинтересујем за област заштите животне средине. Заинтересованост оних који ме слушају, па њихова питања и након тога жеља  да се темом о којом сам говорио детаљније позабаве – све то ме радује и више од неких награда које сам добио. Зато је знање, као једини ресурс који се дељењем умножава, потребно стално ширити.

Шта данас сматраш својим највећим изазовима на професионалном плану?

Највећи изазов са којим се сусрећем јесте размишљање да ли ћу успети и истрајати у активностима које се тичу заштите животне средине, с обзиром на то да се данашњи свет заштитом животне средине бави више декларативно него суштински.

На чему тренутно радиш?

Тудим се да стално будем активан. На Такмичењу за најбољу технолошку иновацију у категорији студентских иновативних идеја сам заједно са Филипом Бошковићем, Владиславом Мутићем и  Миланом Ђорђевићем развијао иновативни репелент у борби против комараца. Током прошлог пролећа сам учествовао на Међународном семинару о вода као ресурсу, где сам научио доста тога заниљивог и корисног. Крајем 2019. године пристигло је још једно лепо признање – друга награда – Млади херој у области науке и образовања коју додељују Нафтна индустрија Србије и Егзит фондација. Тренутно сам на свом факултету укључен у једно интересантно истраживање. А прошлог викенда сам, заједно у тиму са Милицом Стојковић, Таром Веселиновић, Јаном Вујадиновић, Александром Поповић и Мајом Дејаноском, на једној од најмасовнијих колективних климатских акција на свету „Климатону” освојили трећу награду за идеју која се односи на управљање отпадом у главном граду.

 

Милица Јовановић

Фотографије: Приватна архива

Facebook Comments