Ђорђе Ћорић: На портретима приказујем оно што човек носи у себи

Некада награђиван и хваљен студент, данас уметник за чије се радове и технике интересују стручњаци из света. Ђорђе Ћорић (26), мастер академски графичар, недавно је, након успешно одржане изложбе у Трсту у Италији, позван да у породичном атељеу једне италијанске породице заинтересованим уметницима представи своја концептуална размишљања и технику којом се бави у стварању.

Фото: Марија Ердељи

Година за нама била је по много чему значајна за твој рад; прво интернационална изложба, потом одржавање радионице уметницима из Италије.

У августу 2019. сам имао прву самосталну интернационалну изложбу у Трсту у Италији. Један мој пријатељ, композитор који у Италији има ансамбл, замолио ме је да му креирам лого за премијерно извођење ансамбла и из захвалности упознаје ме са галеристом коме се изузетно допао мој приступ портрету кроз уметност мануелне графичке израде и штампе. Изложба је прошла одлично, конципирали смо је кроз музичко-визуелни сценарио, тако да смо уз изложене графике имали и концептуално осветљење, композиције писане посебно за моје портрете, дакле, једну сценско-наративну и на крају одлично посећену изложбу. Галеристи се допало, разговарали смо дуго и детаљно, он је имао један заиста аналитички приступ сагледавања свега онога чиме се бавим и након што је проучио и моје радове и мој приступ, и на крају крајева, моју тренутну животну причу која је носилац концептуалне идеје, понудио ми је и будућу сарадњу.

Ђорђе поред својих радова / Фото: Приватна архива

Та сарадња се наставила у правцу одржавања радионице и штампања нових портретних отисака?

Анегдота која носи целу причу јесте та да на самој изложби неколико уметника није веровало да је у питању мануелна техника, тврдили су да су портрети изведени кроз приступ дигиталне форме, а да и уколико је мануелна форма, да све те валерске и структуралне вредности не могу бити добијене са једне портретне матрице линолеума. Управо из те неверице, родила се идеја о радионицама графике и потом добијам позив од једне породице из Трста која има дугу уметничку традицију да боравим код њих и користим њихов породични студио за свој рад; први дан сам искористио за штампање својих нових портретних отисака који ће бити део велике изложбе на јесен 2020. у Италији, а током наредних дана сам одржао мастерклас. Радионици је присуствовала група људи у којој је било и неколико уметника из Венеције. На крају добијам позитивне критике за свој приступ, компоновање процеса стварања, концепт, етику рада и заиста могу рећи да је ово било невероватно искуство, које ме је на разне начине обогатило. Ипак, оно је изискивало много стрпљења и много рада.

Ни током студија твој успех није био занемарљив: најперспективнији студент ликовне педагогије, друга откупна награда на „10. Екс-Ју конкурсу за графику” у галерији УЛУС у Београду,  прва откупна награда на 17. Интернационалном биеналном фестивалу портрета, у Галерији Исмет Мујезиновић, у Тузли. Колико је стрпљења и рада потребно младом уметнику у Србији да би остварио своје снове?

Пошто говорим из личне перспективе, покушаћу да будем реалан. Ја сам пример студента који је освојио многе награде и добио многе похвале од стране стручних људи из света визуелне уметности, што је одличан подстрек и ветар у леђа, али тренутно не могу да кажем да имам финансијску сигурност какву бих желео од онога чиме се бавим – за усмерење овог типа потребно је време. Након првог изложбеног појављивања у Трсту, све је некако кренуло да корача узлазном путањом и верујем да уз радну етику и љубав према раду коју поседујем, а која је препозната како код нас, тако сада и у Италији, могу да представим свој рад на такав начин да будем задовољан. Положај младог уметника, па и афирмисаног уметника био би стабилнији тек онда када би се ствари генерално у нашој земљи промениле, што значи да би систем у готово сваком сегменту требало унапредити, јер поглед на културу изискује стабилан темељ на другим одређеним сферама.  За то је потребно много енергије и  времена. Мислим да мора доћи до једне базичне промене. Да ли ће доћи до тога, то је на нама и на будућим генерацијама.

Фото: Марија Ердељи

У таквим околностима, како проналазиш мотивацију?

Бављење уметношћу је дар који је део вас самих. Потреба за изражајем онако како га ви перципирате је снажна и напросто је део вашег бића. Концепт којим се бавим је искрен и његови корени су уроњени у одређено стање са којим се бори моја породица. А ако говоримо о директној садашњости, када вам неко пружи једну озбиљну инострану изложбу са публиком која познаје уметност и која познаје портрет, као такав и иновативан како су назвали мој целокупни приступ у Италији, која пружа подршку концептуалном стваралаштву, онда, без обзира колико било тешко стварати из Србије, ја успевам да скупим ту врсту стрпљења и да наставим даље.

Детаљ портретног отиска

Оно што те свакако очекује је изложба у Трсту – шта ће публика тада моћи да види?

Мој концепт се базира на брзини данашњег модерног живота и питању шта ми губимо у тој брзини. Можемо ли данас и даље да у другости другог препознамо оно чисто што носи у себи? Када je мој отац пре неколико година оболео од атипичног облика деменције, он је почео да губи моћ говора, перцепцију, оријентацију, али је успевао да задржи осмех, емоцију. Ношен тим искуством, сматрам да свако од нас у себи носи потребу за искреним разговором, љубављу и разумевањем и кроз ту енергију настављам да трагам за људима који носе ту потребу и чистоту у себи и на чијем се лицу то свакако исказује кроз огољеност мапе живота. Особе ме просто привуку својим ликом, изразом, држањем: стављам у крупан план све те појединости које имамо на лицу и за мене је то мапа живота свакога од нас. Људски лик посматрам као матрицу која на себи носи урезане зарезе живота на основу којих можемо да учимо, слушамо и запитамо се једни о другима. Свако од нас има неки свој пут, а на нама је да препознамо ту мапу једних према другима и да кроз међусобну спознају помогнемо једни другима, па и нама самима. Све те појединости су део серије Отисак живота која тренутно броји 11 различитих портрета који су концептуално штампани у више од двадесетак отисака. Сваки отисак има своју боју, своју бојену градацију, а боја представља особу, односно њен животни карактер, онако како сам га видео и доживео након разговора са том особом. Боја мора да поседује личну пуноћу и тон, она је попут музике. Новина у раду, оно што могу да откријем, су велики  портретни формати, који ће у одређеним варијацијама да буду штампани на формату око 2 метра.

Осим изложбе, на јесен би требало и да се премијерно прикаже филм на коме радиш већ неколико година. Можеш ли нам открити нешто више о томе?

То је један, да тако кажем, научно-уметничко-медицински исказ и доказ на који начин креативно и интелектуално стваралаштво, али уједно и емотивно искрено, утиче на болести деменције. Филм говори о истинитим догађајима и представља једну сурово искрену породичну причу, са много емоције, која је у целини много страшна и болна, али прожета колико сузама, толико и смехом. Филм би пред јавност требало да изађе премијерно на светском симпозијуму о деменцијама који ће се одржати у Новом Саду крајем ове године, а интернационална премијера биће у Италији, такође, надам се, крајем ове године. Након тога, план је да од наредне године филм започне свој пут по Европи и да, на неки начин, публици прошири свест о стварном значењу које деменција у себи носи као врста дегенеративног обољења, и помогне. Али, о томе ћу говорити више ускоро, када дође право време за публикацију филма. Сада могу да откријем оволико.

Фото: Марија Ердељи

За крај, која би била твоја порука будућим уметницима, студентима…

Важно је да имају самопоуздање које је преко потребно, да верују у свој рад, да буду, жаргонски речено, као сунђер током студија, да упијају сва могућа сазнања и искористе тај период најбоље што могу. Искуство ће се градити на сопственим доживљајима, падовима и успесима – верујте у свој рад, будите истрајни и будите стрпљиви!

 

Сања Ђукић

Фотографије: Приватна архива / Марија Ердељи

 

Facebook Comments