Андреј Жикић Артез: Мурал као поклон Новом Саду

Упознај Артеза – најпопуларнијег уличног уметника у Србији!

Адреј Жикић, познатији као Артез, најпопуларнији  je улични уметник у Србији. У раним годинама цртао је по зградама у кварту, а данас су његови радови препознати и тражени у Буенос Ајресу, Мумбају, Делхију, Мадриду, Берлину, Паризу, Хелсинкију. Ове године је одлучио да свој траг остави и у Новом Саду.

Како су изгледали твоји почеци?

Укључио сам се у уличну уметност кроз цртање графита. То је нешто што ме је испуњавало и што сам страствено радио. У почетку уопште нисам имао идеју да ће то једног дана да буде мој позив. Кренуо сам са цртањем графита, упоредо сам студирао архитектуру и трудио сам се да све своје обавезе завршим да бих могао да се бавим уличном уметношћу. Мислим да је важно да млади нађу оно што их испуњава и да се тога држе. Ако следе своје снове, ако су упорни у томе и ако вредно и много раде, могу да их остваре у неком тренутку.

Где си налазио подршку кад си почињао?

Нашао сам подршку у самом себи. Најбитније је да се фокусираш на свој рад, да радиш и да будеш присутан. Људи крену да те примећују, да те контактирају и онда врата сама крену да се отварају. Људи којима се свиђа испољавање уметничких способности у јавном простору и којима је то интересантно свакако ће наћи пут до подршке. Битно је радити оно што волиш и онда ће, у једном тренутку, све кренути само да се дешава. Нисам присталица тога да се треба ослањати на аплицирање, конкурсе и фондове. Све институције и клијенти којима је улична уметност интересантна ће препознати оно што је квалитетно и онда ће те позвати. Ако сте стварно заинтересовани за бављење уметношћу онда се тиме бавите, а остало ће само да дође.

Овде, у блоку, има доста младих који своје слободно време проводе у крају, на клупицама, и који су навикли на сиве фасаде зграда. Шта за тебе, као уметника, значи то што ћеш њима да поклониш једно своје дело?

Волео бих да, кад људи виде моје дело, помисле да је то цртао неко ко се некада бавио цртањем графита по улици… спреј, ноћ, легално, илегално, као што то вероватно раде млади из кварта. Увек волим да мислим да су моји радови, у ствари, пример тога да је могуће живети своје снове и мислим да је то нека основна идеја која мене држи и води и због које не одустајем од цртања у јавном простору. Данас је мој позив попримио неке друге размере.

Сведоци смо све већег боја графита који пропагирају одређене политичке ставове и симболе навијачких група. Колико је танка граница између вандализма и уличне уметности?

Мислим да хулиганство и цртање немају везе једно са другим. Хулиганством се, углавном, баве људи који желе да изразе своје мишљење или свој став. Они, у већини случајева, немају довољно уметничких црта да направе да то изгледа лепо тако да ми те поруке углавном доживљавамо као хулиганство и вандализам.

Да ли је могуће живети од уметности?

Јесте. Сведок сам тога. Људи су ми говорили да треба да нађем прави посао, а ја сам им доказао да уметност може да буде прави посао.

Како се осећаш поводом тога што си Новом Саду поклонио једно своје дело?

Сјајно! Увек је задовољство цртати у оквиру пројеката који имају позитивну поруку и који остављају нешто за шта се и ја залажем, а то је инспирисање младих. Много је лепо знати да ће се овим цртежом можда неко инспирисати. Почео сам да цртам као клинац и тада су мурали за мене били само дечачки снови, али ево ме сад овде, висим наспрам зида у Новом Саду, док ме клинци гледају са клупе преко пута.

 

Матеја Нинковић

Фото: Роберт Гонди

Facebook Comments