Милица Крчевинац – најбољи студент Руског државног универзитета

Вест да је наша Милица добила признање најбољег студента у Москви никог није оставила равнодушним. Како је уопште дошло до одласка на студије у Русију, шта је све тамо искусила и зашто се враћа у Србију, само су неке од тема о којима смо разговарали.

25-годишња Милица Крчевинац из Ариља је пре 4 године одлучила да се опроба у нечем новом и упутила се у Русију. Решена да савлада језик, упозна нова места и људе и доживи незаборавна искуства, ова студенткиња новинарства недавно је проглашена најбољим студентом мастер студија, ни мање ни више, него на Руском државном универзитету друштвених наука.

Како је дошло до тога да одеш баш у Русију на студије?

Идеја се родила на међународном кампу у Италији 2015 године. Поред мене, ту су били учесници из Турске, Италије и Русије. Причајући и проводећи време са њима схватила сам да бих желела да после завршених основних студија научим још један језик и проведем одређено време у другој држави. Изабрала сам руски језик и одмах кренула да се распитујем око могућности добијања стипендије. Будући да сам основне студије завршила са високим просеком – примили су ме на први универзитет на који сам конкурисала, а Руски дом у Београду ми је помогао да добијем стипендију руске владе.

У којој мери је било лако или тешко суочити се са потпуно новим окружењем, културом, људима?

Првих 7 дана од мог доласка у Русију било је тако да сам размишљала да одустанем. Био је то огроман културoлошки шок за мене, услови живота нису били онакви какве сам замишљала. Нисам знала језик, нисам знала никога. Нико није говорио на енглеском, једва сам се споразумевала. Готово да сам купила карту назад, када је једна професорка дошла да разговара са мном. Причала ми је о разлозима зашто не би требало да одустанем и није ми било тешко да је разумем. Рекла ми је да услови живота можда нису идеални, али да се у Русију долази да те она ојача, и да ћу после тога бити спремна на све изазове који ме чекају у животу. Рекла сам себи „ја то хоћу и ја то могу“. Три године после тога није ми ниједном пало на памет да одустанем, а све чега се сада сећам су људи које сам упознала, места која сам видела, искуство које сам стекла.

Колико се студије у Москви разликују од студија у Србији? 

Сматрам да је образовање квалитетно и овде и тамо, али и да велики значај има индивидуални приступ, тј.да ли ћемо се задовољити једном прочитаном књигом и 6/7 на испиту или смо вољни да сазнамо све о одређеној појави. Огроман плус на факултету у Москви је било то што су професори увек били спремни да изађу у сусрет студенту, уколико он мора да отпутује / бави се професионално спортом / запослен је итд. То нисам приметила док сам студирала у Београду. У Москви мастер студије трају две године, и имала сам преко 30 предмета да положим писања мастерског рада, 4 различите праксе, пуно практичних предмета које су нам предавали људи запослени у успешним компанијама, а не професори.

А кад су у питању живот, људи, места која си видела…

Москва је огроман град и има да понуди свашта. Студенти имају пуно повластица – за музеје, позоришта, галерије и друге културне институције. Обишла сам велик број музеја, била неколико пута у Бољшом театру, галеријама. Док сам студирала у Београду нисам обраћала пажњу на све то. Што се тиче људи – наши менталитети су јако слични, али и различити. Руси се мање смеју, мање времена проводе на отвореном, због хладне климе. Мислим да је у већем граду већа окренутост ка себи, већа отуђеност међу људима. У Москви људи мање времена издвајају за дружење са пријатељима, можда зато што више раде или им је потребно више времена да са једног краја дођу на други крај града. Али већи град нуди више могућности за рад, забаву, провођење слободног времена.

Какав треба да буде један студент да би био проглашен најбољим у Москви?

Моја награда је резултат целокупног студирања и друштвене активности на универзитету – мојих високих оцена, објављених радова, конференција на којима сам учествовала, догађаја у чијем сам организовању учествовала, одлично савладаног руског језика.

Кад се сад осврнеш уназад, како би описала пут до овог свог успеха?

Бескрајна жеља за постизањем циља у комбинацији са огромном вером у себе и своје способности. Углавном ми људи које упознајем говоре да сам јако самоуверена и да захваљујући томе остварујем све што наумим. Поред те вере, потребна је самодисциплина, тј. радити нешто чак и онда кад понестане мотивације. Потребна је и добра организација, али и дати свих 100% себе. Када нешто радим, потпуно се усредсредим на то, све док не урадим.

Награда за најбољег студента није једино твоје признање – претходно си проглашена и за најбољег волонтера. Колико је важно за младе људе да волонтирају?

Волонтирање је огромна могућност за све људе да унапреде себе кроз разне врсте искустава. У Италију сам пре 4 године отишла да бих унапредила знање енглеског језика, волонтирајући на Универзитету у Москви стекла сам огромно искуство баш у сфери којом се бавим – односима с јавношћу. Главно је да свако може наћи баш оно што је њему потребно и да се, помажући другима, сам развија.

Изјавила си већ раније да ти је жеља да живиш у Србији. Шта је упориште овој жељи?

Да моје знање може бити много корисније овде, него било где друго. Да једног дана будем представник своје земље у међународним односима, као што сам то била и као страни студент не само на факултету, већ и у свакодневним ситуацијама у другој земљи. Да дам пример другима како се сопственим трудом може постићи успех. Али и да живим близу своје породице, пријатеља.

Који је твој савет за студенте који размишљају да студије наставе у иностранству? 

Уколико студирају на енглеском језику у било којој земљи где он није матерњи језик, да се потруде да науче матерњи. Лакше је уклопити се у локални живот, и људи су отворенији према теби. Да се распитају о условима живота, да буду отворени и имају разумевања за различите начине живота и погледе на свет. Да буду комуникативни и не стиде се да започињу разговоре са непознатим људима. Да увек шире круг познанстава, да поштују пре свега културу и начин живота земље у коју су дошли. Да путују што више и истражују ту земљу где су, јер ће на тај начин стећи целовито знање о њој. И наравно, да имају вере у себе и своје способности, као што сам то ја имала.

 

Сања Ђукић

Фото: Приватна архива

Facebook Comments