Димитрије Ђукић: Желим да мењам ствари набоље, бар што се права тиче

Адвокат и докторанд Правног факултета у Новом Саду Димитрије Ђукић проглашен је за најбољег судију на недавно одржаном међународном такмичењу у Хагу у Холандији. Посетили смо га у његовој канцеларији у Новом Саду и питали о утисцима, очекивањима, мотивацији…

 

 

На недавно одржаном међународном такмичењу у симулацији суђења пред Међународним судом правде у Хагу, адвокат Димитрије Ђукић (27) проглашен је за најбољег судију, у конкуренцији са професорима права, адвокатима и судијама националних судова и међународних трибунала, као и судијама Међународног суда правде и њиховим сарадницима.

̶  Апсолутно нисам очекивао да ћу добити награду. Дефинитивно сам најмлађи добитник, мислим да сам бар двадесетак година млађи од других судија. Нисам сигуран шта је пресудило да баш мене одаберу, мада ми је такође било необично и то што сам у пар наврата био председавајући у већу (јер суди се увек у већу од троје судија, а један председава). Наравно, велика ми је част што имам ову награду на свом столу, а додатно задовољство ми пружа чињеница да је после проглашења лично декан Универзитета Лајден (Холандија) пришао да ми честита уз све похвале – каже Димитрије и додаје да му је учествовање на такмичењу, посебно ранијих година када је ишао као такмичар, било непроцењиво јер је утицало на то да усвоји одређен начин размишљања у решавању компликованих правних проблема.

Такмичење подразумева симулацију спора о неком од горућих питања пред Међународним судом правде. У питању је фиктивни случај између две фиктивне државе, чланице УН. Такмичари прво пишу писани поднесак, од септембра до јануара. За писање поднеска неопходно је да такмичари много читају из међународног права, да се додатно интересују, истражују, све уз менторску помоћ професора. Након тога следи припрема усменог дела, односно говора, реторике. Оно што су припремили износе на самом такмичењу, тим против тима, а улога судије је да тестира такмичаре – да провери колико добро познају право, колико се сналазе са питањима, како размишљању, њихову иновативност и логику закључивања.

̶  Ово је трећа година да учествујем на такмичењу као судија, а претходно сам се такмичио као учесник на овом и сличним међународним такмичењима. Да би био судија на оваквим такмичењима потребно је да имаш одређено искуство, значајне резултате иза себе, докторат… међутим, једна професорка из Шпаније која је судила на неком од такмичења на коме сам учествовао, одлучила је да ме препоручи организаторима, толико јој се допао мој наступ. У том тренутку нисам имао завршен ни мастер, а организатори су одлучили да ми ипак дају шансу. Оставио сам, изгледа, добар утисак те прве године, тако да су ме звали и наредна два пута – објашњава Димитрије.

На питање о мотивацији Димитрије не оклева са одговором. Каже да је одувек знао ка чему стреми, па није било места недоумицама и посустајању. На такмичење се први пут пријавио јер је желео да се издвоји међу другим колегама правницима.

̶  Одувек тежим ка томе да будем најбољи што могу. Ако ми се некад и учинило да губим мотивацију, довољно је било само да се присетим зашто сам пошао овим путем. У почетку није било лако на овим такмичењима: то је било ново за мене, све је требало припремати на енглеском језику, никада до тада нисам писао поднесак, нисам знао колика ће бити трема при излагању… Међутим, све се да научити, само је потребно да се одважите.

 

Узоре, каже, проналази међу филозофима: пре свих у Сократу, Шопенхауеру, Ничеу.

Шопенхауер каже: Зграда наше среће стоји у обрнутој размери у односу на друге зграде. Свести своје захтеве на што мању меру, то је најсигурнији пут да се избегне велика несрећа. За себе сматрам да ја још увек градим, па чак стално и проширујем темеље онога што бих желео да постигнем – а то је да будем од неке користи за државу Србију и њене грађане, па чак ако је могуће и света. Међутим, ако то све не бих успео да постигнем, то код мене не би довело до тога да будем несрећан, већ би, насупрот, сваки, ма колико мали успех значио да сам успео да остварим део онога што сам желео и то је већ довољно да будем срећан.

У вези са наредним циљевима Димитрије наводи адвокатуру. Каже да је то његов позив и да му је жеља да се на том пољу истакне као најбољи, а посебно га интересују грађанско право, радно право, привредно право и привредни криминал, арбитраже, пореско право.

̶  Не бих могао ништа током студија да издвојим као посебно велик изазов. Ја сам одавно донео одлуку о томе шта желим да постигнем и нисам се колебао, па онда ваљда нисам ништа ни доживљавао као изазов, нешто што морам. Ја сам све ово једноставно желео.

На крају смо га, наравно, питали где види себе у будућности – у Србији или у иностранству.

̶  Планирам овде да останем, прво зато што се надам да ћу на неки начин допринети да се побољша стање у нашој земљи, бар што се права тиче. А право може да утиче на све сфере – право прописује правила понашања, правници доносе законе, а закони се односе на свакога. Тако је сваки грађанин, свакодневно, на неки начин у вези са правом; право уређује друштво. Надам се да ћу успети ту нешто да постигнем – ако постигнем и мало, бићу срећан – закључује овај млади правник.

 

 

Сања Ђукић

Фотографије: Марија Ердељи

Facebook Comments