Било где да одете, упознаћете неке нове људе, нова места која су можда баш за вас

Лазар Стевановић је рођен у Врању 1996. године. После завршене средње школе уписао је Вишу пословну школу у Врању. У току студирањa пријавио се на ЕВС пројекат и отишао је у Сегешвар (Румунија). Заједно са 12 волонтера тамо је провео шест месеци, и радио за организацију „Centrul de volontariat Sighsoara”. Са Лазаром смо разговарали о одласку, могућностима, повраку и плановима за будућност. Лазар тренутно живи и ради у Врању.

У току друге године Више пословне школе у Врању, решиo си да одеш у Румунију. Одакле та идеја?

Увек су ме интересовала путовања и нова познанства. Једноставно нисам имао средства као студент у Врању да путујем Европом и упознајем нове људе. Преко организације „Црвено дрво“ пријавио сам се на волонерски пројекат ЕВС-а и решио да одем буквално било где. Румунија је била прва опција, пре свега због брзог одласка из Врања, и наравно одмах сам прихватио.

Какви су били твоји први утисци?

Први утисци су били изненађујуће пријатни. Све је некако баш сређено. Пре самог одласка сви су ми причали против Румуније, против Румуна, и отишао сам баш скептичан, нисам знао шта ме тамо очекује.  Али тамо су ме и други волонтери и локалне организије баш добро дочекале.  Разбио сам све своје стереотипе које сам понео из Врања.

После проведених шест месеци у Сегешвару, како би описао тај град у односу на Врање?

Некако смо слични, пробеми младих људи и тамо и овде су исти. Сви желе да побегну у неки већи град. Ми имамо Београд, Ниш, Нови Сад, а они Клуж, Брашов и Букурешт. Али, чини ми се да су људи у Сегешвару отворенији, опуштенији, некако су отворен за нове идеје. Док је у Врању све на нивоу приче, чини ми се да се Врање не помера са мртве тачке. Врање као да није отворено за нове идеје и за нове сарадње.

Волонтирао си заједно са људима из шест различитих земаља. Како сте се уклопили?

Волонтери су били из Грчке, Италије, Естоније, Кине, Казахстана и Србије. Без обзира на разлике одмах смо се уклопили. Све пројекте смо радили без икаквих проблема. Сви волонтери су били ту из истог циља, сви смо желели нова познанства, путовања, дружења. Много сам научио о земљама из којих су други људи долазили. Ја сам рођен у граду где углавном живе само  Срби, и ово је било баш добро искуство за мене, чини ми се да смо много научили једни од других, што је и циљ овог пројекта.

По повратку, да ли си имао утисак да Врање, или људи који у њему живе, изгледају другачије?

Мислим да сам се ја променио, променио сам поглед на свој град. Сада вдим да овај град може много више. Да има баш потенцијала. Тек сад видим шта све Врање може да понуди. Научио сам у Сегешвару да све можемо да искористимо за наше добро. Ту пре свега мислим на младе људи који су јако талентовани за разне ствари, а потпуно маргинализовани. Врању је потребно велико буђење, померање са мртве тачке.

Који су твоји планови за будућност? Остајеш ли у Врању?

За сада остајем овде, желим да завршим факултет који сам започео, а касније можда на неки мастер у иностранство. Видећу. Разговарам тренутно са још неким младим људима Врањанцима, планирамо да покренемо неку врсту иницијативе за спас културне сцене. Врање је мој град, и не желим да бежим, пробаћу да урадим нешто за њега.

Да ли имаш савет за будуће волонтере ЕВС програма?

ЕВС програм се може искористити само једном у животу. По ЕУ стандардима до 31. године ти си млад. Мислим да људи не треба да чекају неку „занимљиву“ земљу или нешто тако. Све може бити занимљиво ако себи допустите да вам буде занимљиво. Само се опустите и уживајте. Неки волонтери са којима сам ја радио у Сегешвару одлучили су чак да остану тамо.

 

Михајло Стојковић

Фотографије: Приватна архива

Facebook Comments