Врањанци имају стокхолмски синдром

Дејана Декси Стошић, студенткиња етнологије и антропологије у Београду, организује и води радионице и тренинге на теме насиља, дискмриминације, екстремизма и тероризма и родне једнакости. Укључена је у неколико Еразмус+ пројеката, бави се форум театром, а тренутно је и вршњачка едукаторка у Кутку за девојке, као и сарадница у Београдском центру за људска права у оквиру Млади Београдског центра. Дејана је и међу члановима тима организатора протеста 1 до 5 милиона. 

Са Дејаном смо разговарали о правима, родној равноправности и стањем на југу наше земље.

Дејана Декси Стошић

Како у овом тренутку оцењујеш равноправност полова као цивилизацијску обавезу савременог света?

У суштини родна једнакост је напредовала од почетка 20. века,  добиле смо право гласа, право на управљање возилом, право на рад… Иако су у већини земаља ова права загарантована, у неким земљама она још увек не постоје јер власти, култура или религија која се практикује у тој земљи сматрају да су жене инферниорнија бића. И у модерним државама  жене су на први поглед потпуно једнаке са мушкарцима, али, ако загребемо површину, видимо да то није баш тако. Према једном извештају УН жене су власнице 1 одсто свеукупне светске имовине док је око 20 одсто њих на водећим позицијама. Често примају мању плату од својих мушких колега и неретко су одбијане због свог рода, јер се претпоставља да ће желети брак, децу и да су генерално нежније и нису у стању да „хладне главе“ воде бизнис. Патријархат је узео маха у сваком кутку и док не променимо мишљење људи да је суштинска разлика између мушкарца и жена само у хромозому и полном органу као и да не постоје мушки односно женски послови, наша борба не престаје.

Какав је твој став о положају жене у Врању и на југу Србије?

Положај жена је ни тамо ни овамо, оне су често жртве породичног, али и других врста насиља, имамо пример девојака у основним и средњим школама које су жртва вршњачког и/или психичког, вербалног насиља… Дешава ми се да када најавимо радионицу на тему превенције роднозаснованог насиља поједини професори и запослени у школама праве проблем јер мисле да „испирамо мозак девојчицама“. Огроман проблем праве и институције коју своју политику представљају инклузивном, а у ствари на мањим састанцима одишу сексизмом. Тако нам се десило да на састанку са званичницима града мојој колегеница буде упућено „ти си лепа, шта ће ти факултет, треба да гледаш богато да се удаш“ као и на то кад смо обавестили да није у реду да жене кориснице наших услуга СОС телефона које су често пребијене, са поломљеним ребрима и надувеним оком долазе у исту просторију са младим девојкама које су ту да би училе о превенцији или причају о својим проблемима тај исти званичник рекао „Па добро нека гледа што ги чека“. Међутим, нису само жене жртве оваквог система, већ и мушкарци над којима се врши притисак да скривају своје емоције, да не плачу и да увек по сваку цену морају бити јачи и да више зарађују од жена. Као и то да није друштвено прихватиљиво да мушкарцу жена стави до знања да се не слажу.

Дејана Декси Стошић

Шта у данашњем свету значи прослава 8. марта и да ли тај празник уопште има смисла са становишта равноправности?

Сматрам да је прослава 8. марта је скоро па потпуно изгубила смисао. Углавном се то своди на неке поклоне и прославе, међутим то је дан када би, пре свега, жене требало да устану и да се маршем или протестном шетњом боре за своја права. У земљама попут Шведске жене напусте свој посао тачно онолико минута колико им послодавци не исплаћују у односу на своје мушке колеге. Надам се да ће људи схватити тежину тог празника и поред прослава и поклона жене почети да добијају и једнака права и поштовање.

 

Ромска популација у Врању чини око 10 одсто од укупног броја становника у Врању, Да ли држава и друштво на прави начин сагледавају ову чињеницу и у коликој мери се боре за остваривање било каквих права ове популације?

Око 43 одсто девојчица ромске популације присилно су удате пре своје 18. године. Поред тога, доста њих напусти образовни систем пре него што заврше средњу школу. Оне су двоструко дискриминисане, због тога што су жене и због тога што су Ромкиње. Припаднице ове популације добијају неку врсту социјалне помоћи, али то не значи да брига друштва о њима престаје, већ би друштво требало да ради на њиховом јачању и подржавању њихове даље еманципације.

Како видиш своје место у јужносрпском друштву и како се то рефлектује на твоје планове за будућност?

Покушавам да на то гледам са позитивне стране. Одрастање у Врању ме је научило стрпљењу, борби за основне ствари, али и томе да се не треба нервирати уколико нешто не крене одмах, као и да треба бити упоран у ономе што радите. Доста људи ми је причало да сам луда и глупа што се уопште бавим темом људских и женских права, вероватно због те затворености и групног Стокхолмског синдрома који грађани Врања имају.

 

Михајло Стојковић

Фотографије: Приватна архива

Facebook Comments