Стефан Тићми: Ће си буде баш онако како треба да буде

Стефан Митић Тићми je рођен 1992. године у Лесковцу. Иза себе има књигу „У’ватиле ме лутке“, председник је Омладинског клуба „Анчики – ОКАН“, непрофитне организације у насељу Анчики, у којем је, заједно са својим другарима, од пропале кућице направио малу бесплатну библиотеку са више од 5.000 књига. Крајем 2016. године његов лик је, поред осам младих Лесковчана, био осликан као мурал на зиду Главне аутобуске станице у оквиру пројекта „И ти можеш да инспиришеш“ . Стефан је у сарадњи са Удружењем глувих и наглувих у Нишу преводио поезију на знаковни језик. 

Аутор је књиге за децу „Ја сам Акико“ која је проглашена за Дечју књигу године 2018. Неке песме су му преведене на македонски, енглески и руски језик.

Одакле тако младом човеку енергија и воља за тако значајан рад?

Моји блиски пријатељи фарбају и праве капије, гитаре, маске, друга двојица се баве молерајем, уређују ентеријер, ја пишем, уређујем ентеријер, али онај унутар ворд документа и онда кречим реченице, навлачим им маске, ограђујем их, фарбам. Међусобно се допуњујемо, тртљамо, трајемо. Ми људи смо за једнократну употребу и ћао. Циљ је ваљда оставити што више добрих ствари иза себе, оплеменити свет. Што би рекла Шиљанова баба Милева – Добро да се чини, синко, треба голема м…, зло може сваки пицопевац да уради.

Инспирацију налазим у свему што ме окружује. Налете тако сати када све што дотакнем претворим у поезију. Наиђу и мртви дани обучени у меланхолију и чамотињу.

Афирмисао си се пре свега као писац за децу и младе. Шта је то што те привлачи овим темама?

Ако мислиш да се давим зато што ме нема на површини воде – грешиш, мени пријају дубине, површина је само твоја површност. Ово је стих из песме Управо ме зато и не познајеш коју сам написао у осамнаестој и осећао сам се као старац који има хиљаду, хиљаду година и знао сам да ће ме то претерано мудровање уморити и да ћу врло ускоро пропричати језиком шарених перли. Што се и десило. Каже Ијан Макјуан у једном интервјуу – Причао сам са човеком што је узимао психоделичне дроге. Рекао ми је – Ако те занима како је бити на ЛСД-у доручкуј са четворогодишњаком.

Мој коначан одовор је: Изокренутост. Слобода. Блесавост.

Писао си и за Политикин забавник – је ли то остварење сна сваког клинца?

Невероватан је осећај. Неописив. Овом приликом шаљем поздраве целој екипи Политикиног забавника.

Стигле су и награде. Шта за тебе значе Забавникова награда и Награда за најбољу дечију књигу у 2018. години на фестивалу „Трг од књиге“?

Уживам док радим интервју, не бих волео да ништа што пишем урадим траљаво и тек тако, тако је и са књигама, са сценаријима на којима радим, посвећен сам томе, колико могу. Награде су дошле као ветар у леђа и донеле ми неизмерну радост и нова познанства, читаоце. Само ћу наставити да и даље стварам, док не пресуши резервоар креативности, што ће се сигурно једнога дана десити.

Како је то бити млад човек у провинцији, а бавити се културом? Или има ли мали град као што је Лесковац било каквог разумевања и простора за младе ствараоце?

Никада нисам размишљао географски по том питању, само сам давао све од себе да надмашим себе, да победим провинцију која се налази у мени. Одувек сам мислио да уметност говори универзалним језиком, а уметност, свакако, сама по себи, долази из унутрашњости; из унутрашњости бића. А биће је, кажу, филозофски појам који означава оно што јесте, а ја додајем да временом долази до трансформације из биће у – ће буде. Ће си буде баш онако како треба да буде. Само човек треба да буде на Ти са собом, да покуша да пронађе хармонију, да открије шта то код њега изазива бол, фрустрцију, таштину и како да то болно место излепи фластерима. Не знам имају ли градови разумевања за младе ствараоце, али млади ствараоци би требало да имају разумевања за град: да му кроз стварање зађу у душу, да продишу ноздрвама од оџака, да осете на који начин се улице држе за руке, да крену у потрагу за смислом и онда сам смисао буде сакривен у тој потрази, шта знам, све у свему: кој си које воли.

Бавиш се усамљеничким послом; ипак има ли у средини у којој живиш енергије и снаге да се ствари покрену са мртве тачке и публици пружи одређени ниво културе на који нису навикли?

Не занимају ме мртве тачке, занимају ме само додирне тачке, тако и почиње Акико.

Има ли синергије међу младим људима, неког облика сарадње који би могао некад, ако не сад, да допринесе покретању провенцијске културне „жабокречине“?

Стихија је добар пример, Врање има доста талентованих људи и драго ми је што добар део њих познајем,  што се препознајемо и што неретко организујемо читања. Слична ствар је и у Панчеву где песник Стефан Станојевић организује сјајна дружња и доводи писце. Задовољство ми је што сам сарађивао са Continuum Dance Theatrom из Ниша, та дружина носи ненормалну енергију кроз плес, представе, стваралаштво уопште. Тренутно сами сређују кафић кШте. Кренули су од нуле: развели су инсталације, направили шанк, галерију, осликали ентеријер, сад скупљају јастуке, сунђере за јастуке, тепихе (преферирају ћилмаст дизајн ако би неко да донира и помогне 🙂 ) што ме подсећа и враћа у период када смо ми у насељу стварали бесплатну библиотеку и организовали турнире, књижевне и филмске вечери… Верујем да и у другим градовима постоје сличне алтернативне ствари. Ускоро снимамо спот за песму Мајка коју изводи Делкор. Тако да (колико-толико) постоји синергија, покушавамо да је створимо. Сарађивали смо и на плесној представи ПинкиYо која се изводила у нишком Народном позоришту. Чекамо Беззов и Наопаков албум. Итд. Итд…

 

Михајло Стојковић

Фотографије: Лагуна

 

Facebook Comments