Класична музика у Србији: одлази или остаје?

Кад бисмо се пењали степеницама приоритета финансијских улагања, на којој би била култура? Зашто млади уметници у Србији немају довољно прилика за јавно уметничко изражавање? Софија Палуровић, студенткиња четврте године на Универзитету музике и извођачких уметности (извођачки смер-клавир) у Бечу, најбоље ће дочарати предности и мане два различита система и место културе у данашњем друштву. Софија је завршила Средњу музичку школу Исидор Бајић у Новом Саду, а потом је одлучила да школовање настави у Бечу. За тај корак се, како каже, определила како би јој се пружило више прилика за музичко изражавање.

култура

Ко чини публику у Новом Саду, а ко у Бечу?

Уметник у Новом Саду мора да пеца своју публику, док тамо то није случај. Аустријанцима је класична музика део забаве, а сами концерти младима често послуже и као погодно место за љубавни састанак. Људи су научени да посећују концерте класичне музике, а за то имају прилику јер се сваки дан одржи велики број. У Србији се публика најчешће састоји од пријатеља и породице особе која свира.

 

 Који концерти су ти онда дражи?

Више волим да свирам пред публиком која ме познаје и која зна шта од мене да очекује. У Бечу су људи много боље упознати са музиком и склони су оштрој критици. Недостаје ми балканска топлота и приближавање музике људима који о њој не знају много.

 

Са којим предрасудама се млади уметници најчешће сусрећу?

Осуде и предрасуде наравно, постоје, али људи се углавном диве мом опредељењу јер сам одлучла да пратим своје срце и радим оно што волим. Моји родитељи су се чешће сусретали са негативним коментарима јер су допустили детету да следи каријеру која води ка животу какав живи већина музичара у Србији.

култура

Како приближити класичну музику младима?

Већина младих у Србији ће, нажалост, увек пратити оно што је у тренду. Тешко је преусмерити неког ко слуша комерцијалну музику на нешто дубље, опширније и драматичније.

 

Да ли су некад и сами уметници криви за урушавање културе?

Иницијатива код младих, поготово у Србији постоји, иако су им често затворена врата на која покуцају. Морају много више да се потруде како би имали прилику да стану на сцену и ту многи посустану, док је младима у Бечу већ све омогућено. Мислим да  је кривица прејака реч  јер су сујета и такмичење део сваког од нас. Морамо се борити за себе, али и бити једни другима подршка.

култура

У којој мери је држава одговорна – улаже ли она у културу онолико колико би требало?

Држава схвата да ће већина младих уметника отићи из земље и не исплати јој се да улаже у њих. У Новом Саду има мало прилика за младе, проблем је мањак концертних дворана, а самим тим и људи који су заинтересовани да слушају. Када би постојало више концерата, сигурна сам да би их људи чешће посећивали, а после би им то прешло у навику. Култура је у Србији мањи проблем када већина људи једва задовољава основне потребе. Не можемо да кривимо државу за недовољно подршке у култури, јер нам стандард не омогућава да имамо неопходно. Отишла сам јер ми је потребно да људи којима сам окружена буду мотивисани и ја се тиме храним. У Србији то није случај јер су сви уверени да је ситуација лоша. Постоје проблеми, али мислим да ништа нећемо постићи тиме што ћемо  се на њих фокусирати. Можемо покушати да их променимо и музицирамо без обзира на њих, јер никад неће бити довољно средстава за све – али на то смо већ навикли.

Да ли се, ипак, видиш на домаћој сцени?

Видим се на свакој сцени која ће ми допустити да се изразим, али на крају, чак иако све пропадне, неко са клавиром у кући ће отворити врата и рећи – изволи.

 

Матеја Нинковић

Фотографије: Марија Ердељи

Facebook Comments