Душан Салкановић: Најтеже су ми борбе пред публиком у родном граду

Ако пратите борилачке спортове, онда сте његово име не само чули, већ и добро запамтили. Пред ММА спектакл који је заказан за 1. децембар у Спенсу у Новом Саду, разговарамо са Душаном Салкановићем, ММА борцем.

MMA

Душан (21) је представник Family Fight Тима и досад је имао запажене борбе како на домаћим, тако и на интернационалним првенствима. Тренирао је џудо 11 година, након чега се одлучује за MMA. Био је сениорски првак државе до 62 кг, а учествовао је и на светском аматерском MMA првенству.

 

Након што си годинама тренирао џудо, одлучио си да пређеш на ММА. Како си донео ту одлуку?

Морам да признам да сам се негде око 16 године заситио тренинга и одлучио да направим кратку паузу. Када сам напунио седамнаест година, мој отац је одлучио да отвори ММА клуб у Сомбору. Наравно, одмах сам ушао у ММА свет без размишљања и у томе сам и дан данас. Тај почетак је био најтежи, тренирао сам у подруму основне школе у Сомбору. Међутим, најлепша сећања имам управо из тог периода и научио сам важну животну лекцију – да никад не одустајем.

С обзиром да је ММА микс различитих борилачких спортова, колики је изазов бавити се овим спортом?

ММА је спорт који многи не разумеју, где гледаоци виде тучу, али ви када уђете у салу и одрадите тренинг схватите да је то нешто другачије, нешто више. То је спорт који је најтежи на свету, јер да бисте били добар ММА борац морате да знате сваки борилачки спорт. ММА доноси одговоре на она вечита питања: ко би победио у борби, каратиста или џудиста, рвач или кик-боксер…

Твоју спортску каријеру обележавају многа признања: био си трећи у самбу, освајач другог места на европском купу у кунг-фу санди, а у аматерском ММА сениорски првак државе. Какав је пут који си прелазио да би био на месту на ком си сада?

Није лако бити ММА борац. Пред сваки меч се скидају килограми, некад и до 15, да бисмо ушли у одређену категорију. У почетку су и финансије биле отежавајућа околност јер је изостала подршка Града. Од свих борби које сам играо, чини ми се да је најтеже било пред домаћом публиком у Сомбору. Нисам желео да изневерим њихова очекивања, а знам да су много очекивали – срећом, велики успех се и у тој борби остварио.

ММА

Колико ти значе победе које си досада остварио? Јесу ли оне ту као потврда напорног рада или мотивација да наставиш…?

Рекао сам већ да сам у почетку тренирао у школском подруму – тада сам први пут постао првак државе у аматерском ММА. Знате ли како је то када без скоро икаквих услова дођете и победите некога ко има целу салу и више стручних тренера иза себе – невероватно! Ти успеси су ме гурали напред, давали ми снагу и мотивацију.  Ишао сам степеницу по степеницу и  труд и упорност су се исплатили. Захвалан сам за те моменте и они ми дефинитивно јесу мотивација.

С друге стране, вероватно си се сусретао и са неким предрасудама…

Јесте, предрасуде су баш честе. Почевши од најближег окружења, као што је родбина, до прича да идеш на тренинге да би касније могао да се тучеш у граду… Наравно, то није истина, ако и има оних који са тим намерама дођу у салу, они се не задржавају дуго. Примећујем да када упознам неког новог или у баналним ситуацијама, као што је одлазак код фризера, људи промене израз лица када чују да сам ММА борац, уз обавезан коментар како сам јак или нешто сл. То ми је постало смешно, али ми свеједно није ни најпријатније.

ММА

Наредни меч играш у суботу на Спенсу. Каква су твоја очекивања?

Позивам све да дођу на СБЦ 19, 1. децембра,  јер долазе борци са свих страна света, међу којима је и један олимпијски џудиста. Сигурно ће бити неизвесне и атрактивне борбе, и верујем једно незаборавно вече. Што се моје борбе тиче, очекујем победу, наравно. Даћу све од себе и потрудићу се да покажем да је моје место управо ту.

И за крај, ко је Душан за пет година?

Пет година је дуг период, ја волим да идем корак по корак. Надам се прво да ће суботњи меч добро проћи, а онда идемо даље, ка новим успесима и победама. Надам се да ћу једном успети да одем у неку од светских организација и тамо се такмичим са најбољима.

 

Сања Ђукић

Фотографије: Миња Јоветић

Facebook Comments