Смартови гимназијалци: „Само пратите своје жеље“

На отварању овогодишњег Новосадског фестивала књиге (НОФЕК), у  петак, 14. септембра, публици су се представили ученици Рачунарске гимназије „Смарт“ са представом „Моја луда породица“. Представа је изазвала велику пажњу будући да су драмски текст написала тројица седамнаестогодишњака који су заједно режирали и глумили у њој, уз помоћ другара из школе и под менторством професорке српског језика и књижевности Сање Ђукић.

Писци драмског текста су Никола Срећков, Ненад Симић и Ненад Јевремовић, учениици трећег разреда. Са младим ауторима разговарали смо о самом процесу стварања, унутрашњим страховима, пробама и дружењу из којег је проистекло дело вредно сваке похвале.

Рачунарска гимназија Смарт

Ученици Рачунарске гимназије Смарт са професорком српског језика и професорком музичке културе.

Како се родила жеља за писањем и позориштем с обзиром на то да похађате рачунарски смер?

Никола:  Посао будућности су по мени рачунари и програмирање. То је оно чиме желим да се бавим. Волео бих да оснујем своју фирму или компанију једног дана. А што се писања и позоришта тиче, прво сам учествовао на приредбама и представама у школи. Касније ми је пало на памет да бисмо можда ми сами могли да осмислимо и напишемо драмски текст без обзира на то што не знамо пуно о томе. Покушали смо, захваљујући професорки српског језика у нашој гимназији, Сањи Ђукић, успели смо да савладамо све. Она нам је давала савете а Ненад Симић, Ненад Јевремовић и ја смо бирали како ће се прича одвијати, смишљали текстове и ликове.

Ненад Ј: Жеља за писањем се родила док сам гледао разне филмове и серије. Увек сам имао такву машту да сам замишљао другачије сцене које би се, по мом укусу, боље уклапале. Од тога се развило да замишљам нешто потпуно ново у својој глави. То је трајало годинама, и нисам придавао неки значај томе, док ми се није указала прилика за учествовањем у писању наше представе. Жеља за позориштем је дошла током писања саме представе. Често ми се догађало да одређене сцене сам одглумим, или тако створим неку нову сцену. И тада сам помислио: „Што не бих и ја био глумац као и моја два друга који пишу?“

Рачунарска гимназија Смарт

Никола Срећков у улози оца, главе породице.

Ово је ваш први икада написан драмски текст. Како је то све изгледало у почетку, у чему сте проналазили инспирацију? Шта је било натеже савладати?

Никола: Највећи је проблем је био како почети. То је генерално најтеже у свему, почети од нуле. Како смо кренули, свака следећа сцена писана је много лакше и брже. Гледали смо заједно различите снимке на интернету, покушавали да схватимо како то све иде. Много смо радили, прерађивали текст, бирали шале. Било је најтеже прилагодити текст сваком од глумаца. Инспирацију сам проналазио у нашим домаћим серијама, које приватно обожавам. Покушао сам из сваке да извучем оно најбоље и прерадим у наше дело.

Ненад Симић: Инспирација је долазила од свега што се дешава у животу и свега око мене; такорећи, долазила је сама од себе и у најнеочекиванијим моментима. Најтеже ми је било да укомбинујем све наше идеје и од тога на крају да заједно направимо добру представу.

Рачунарска гимназија Смарт

Ненад Симић у улози деде Милојка.

Због чега представа носи назив „Моја луда породица“? Има ли у драми елемената ваше породице и који је ваш омиљен лик у представи?

Никола: Наслов је настао тек на крају, а свако од нас има породицу и све породице имају по нешто заједничко. Те вечите теме које се провлаче у свакој породици била су тема представе. Сели смо као екипа на крају и „Моја луда породица“ је био једини логичан наслов. Тако да, нема ту само елемената наших породица него сматрам да свако може да пронађе своје укућане у нашим ликовима. Па можда чак и самог себе. Мој омиљени лик је рецимо отац, њега ја глумим. Озбиљан је, али опет добар. Брине се о својој породици. Ту су такође деда, ташта и луда комшиница. То су моји омиљени ликови, трудио сам се да буду смешни и да осликавају већину људи и комшиница са којима се свакодневно сусрећемо. (смех)

Ненад Јевремовић: На првој сцени баба кука и жали се на све и свашта по повратку са пијаце – мислим да је то једна од највећих сличности са стварношћу – обично је или скупо или неквалитетно. Мој омиљени лик је дефинитивно кћеркин момак. На свакој проби ме је насмејао, посебно реплика: „Мезе, њених руку дело!“.

Ненад Симић: Ја бих радије да остане тајна које су то сличности између моје стварне породице и „моје луде породице“. (смех) Мислим да је најупечатљивији лик сина јер је он тај који прича причу и проживљава једну комедију од живота.

Рачунарска гимназија Смарт

Ненад Јевремовић у улози деде Рикице.

 

Рачунарска гимназија Смарт

Никола Ступар у улози сина а уједно и наратора целе приче.

Како вам се допао читав процес писања, редовних проба, режирања? Да ли можда планирате да направите још једну представу?

Никола: Најзанимљивије су ми рецимо биле пробе, на пробама сам слушао своје другаре о томе шта имају да замере или шта би они евентуално додали. Тада смо заједно радили на тексту, допуњавали га и сређивали. Било је доста шале, смеха и позитивне енергије. Ни у једном тренутку није било досадно ни претерано напорно. Стварно сам уживао, сви смо уживали. Због тога бих волео да се не зауставимо само на овој представи.

Ненад Јевремовић: Већ пар ситних комада пишем, више за час српског језика, али ако добијем инспирацију, могу постати нове представе. Волео бих и да напишемо наставак ове наше прве представе; неке идеје већ постоје.

Рачунарска гимназија Смарт

Сцена „Изненађење!“

Ви сви имате пуних седамнаест година, тако млади урадили сте једну велику ствар о којој маштају и неки много старији. Шта бисте саветовали оним људима који се плаше да спроведу своју идеју у дело?

Никола: Ако имају жељу нека то и ураде, а ако је жеља јака – успеће. Не слушати људе који те спутавају, него само пратити своју жељу. Мора се ризиковати. Ја сам се плашио да ли ће све бити добро, перфекциониста сам. Плашило ме је то да неко не побрка речи и текст. На крају сам рекао себи, нема везе шта ко каже или погреши, извући ћемо се. Унутрашњих страхова нисам имао, само велику жељу да то завршим и остварим. Рекао сам себи „само терај“. (смех)

Ненад Јевремовић: Морам признати да сам имао страх да ли ће мој текст бити прихваћен од стране професорке и других сценариста. Никад нисам имао довољно самопоуздања да сам себи кажем да је добро. Сада могу са лакоћом да кажем да је страх превазиђен.

Рачунарска гимназија Смарт

Сцена са баба Роском.

За крај вас молим да нам објасните какво сте искуство добили кроз цело ово мало драмско путовање са пријатељима.

Никола: Хм, тешко питање… Оно што сам заиста научио јесте ако је жеља довољно велика, оствариће се сигурно. Искуство сам стекао у раду са другарима, о тимском раду смо сви научили понешто. Градили смо представу и односе између нас. И оно најбитније, све је могуће што замислиш.

Ненад Јевремовић: Читав процес писања и припремања представе је разбио монотонију мог свакодневног живота и све је ово заједно за мене једно прелепо искуство.

Ненад Симић: Морам се сложити са њима двојицом. Срећан сам што сам учествовао у овоме јер су знање и искуство које сам стекао непроцењиви. Човек се треба усавршавати и образовати константно.

Рачунарска гимназија Смарт

Док просе девојку…

После разговора са Николом и двојицом Ненада, своје импресије са нама су поделили и остали глумци представе „Моја луда породица“. Кажу да им је учешће у драмској секцији много помогло да се пронађу у глуми и књижевности иако их највише занимају рачунари и технологија. Сложили су се око тога да себе у будућности виде као успешне људе који најбоље раде свој посао; љубав према позоришту и уметности је неопходна да би био озбиљан и образован човек. Пробе и учење текста је по њима оно што је било  најнапорније, али и најзабавније, те се на крају труд исплатио. Сада су поносни на себе саме, али и једни на друге. Тврде да страх од јавног наступа не постоји, они су све схватили као игру и најбитније им је да су све време уживали и добро се забавили.

По завршетку представе чуо се само огроман аплауз задовољних суграђана. Ученици су показали да поред технологије уживају у књигама, позоришту и младости што их је на крају навело на креативност и тимски рад. Представа „Моја породица“ затворила је први дан Новосадског фестивала књиге баш онако како то фестивал заслужује. Младошћу, стварањем и осмехом.

 

Ивана Кордић

Фотографије: Марија Ердељи

 

Facebook Comments