Жељко Жак Лучић: Наше величине морају кад-тад испливати

Жељко Жак Лучић спаја неспојиво. Oн је програмер чији је главни луксуз књижевност, песник који обожава језике, а посебно француски, грађанин Србије за кога је њена реалност огроман кичерај и наш саговорник који ће вам препоручити неколико савремених писаца региона.

Жељко Жак Лучић, поезија

„Свако треба да пронађе свој пут и не треба да одустаје ни од једног новог путића који му се отвара.“

Жељко Жак Лучић (1991) је завршио рачунарске науке на ПМФ – у, ради у једној новосадској IT фирми и припрема збирку поезије коју планира да изда ове године. Узори су му Бранко Миљковић и Тин Ујевић. Воли језике, посебно француски.

Песник или програмер?

Не прихватам да будем сврстан ни у песнике ни у програмере. Зато и спајам те две стране. Свако треба да пронађе свој пут и не треба да одустаје ни од једног новог путића који му се отвара. Обе делатности ме заједно реализују као целовиту особу. Програмирање ми доноси сигурност и слободно време да се могу бавити поезијом, а књижевност креативност коју могу искористити у програмирању.

Шта је заједничко програмирању, поезији и језицима?

У одређеним областима програмирања и математике мораш бити изузетно креативан да би нешто смислио и направио. Сам чин неког научног открића не спада у научни процес, већ је то неко надахнуће. И у програмирању и математици има нечег ирационалног и поетског. У књижевности и поезији има доста правилности. Зато морам поменути и Златни пресек – математичку пропорцију која је нама на први поглед интуитивно лепа. Неке песме су урађене по златном пресеку. У језику можемо такође наћи доста математике. На пример, кроз писање поезије на арапском језику могу се у поезију убацити неке математичке правилности и законитости. Такође, програмски језици јесу спој једне од математичких теорија и природних језика. Математичким обрасцима се покушава формализовати природни језик.

Жељко Жак Лучић, поезија

Жељко у разговору са нашом новинарком Данијелом Шиловановић

Утиче ли програмирање на твоју поезију и обрнуто?

Програмирање је једна математичка област. Понекад пробам да математизујем процес у коме настаје поезија тако што ћу промену емоција у некој песми покушати да представим кроз математичку функцију или да направим алгоритам за неке термине које ћу узимати у различитим контекстима и тако их уграђивати у своју песму. С друге стране, некада из рационалног света мораш отићи у ирационалан да би у првом постигао резултате. Читање поезије може помоћи у програмирању тако што ће ме научити да размишљам out of the box. Можда ми она даје идеје које неко ко не чита неће имати.

Жељко Жак Лучић, поезијаДа ли је књижевност данас луксуз? Ако јесте, како ти успеваш да приуштиш себи тако нешто?

 Капиталистичко потрошачко друштво на књижевност гледа као на нешто што није продуктивно, па је стога и неважно. Данашњем човеку који стално ради, размишља како да стекне још више или је заокупљен свим својим проблемима, не остаје много времена да узме да чита и пише. Зато то можемо сматрати луксузом. Сви бежимо од књижевности јер немамо времена. Ја сам прво желео да упишем књижевност, али одлучио сам се за програмирање сматрајући да ће ми то бити ослонац за сигурну будућност. Од програмирања се заиста може лепо живети. То ми у неку руку даје и простор да се ја могу бавити књижевношћу.

Каква је твоја поезија и како би описао савремену поезију?

Моја поезија је ангажована са елементима старог. Теме су друштвена равноправност, потрошачко друштво, људска права. Савремена поезија третира и анализира теме које муче данашње друштво и његове борбе. Императив савремене поезије није да буде лепа, идеја је важнија. Али, колико год се бавили свакодневним темама, не треба да бежимо од узвишених тема којима су се бавили песници пре нас. Обрадио сам зато и неисцрпну тему – тему љубави. Тема бесмртне љубав, затим идеалне љубави која се показује друштву на друштвеним мрежама и сл.

Да ли онда можемо рећи да је ангажована, а самим тим и твоја поезија нека врста борбе? Против чега се борите?

Реалност је сада огроман кичерај. Колико год били затрпани тим кичерајом и ријалити шоу програмима на срећним и ружичастим телевизијама овај народ никада неће моћи да се дистанцира од наших величина и великана који кад-тад морају испливати и заурлати. У нашим животима су свакодневно присутне популарне естрадне и културне личности који ту културу поништавају и негирају.  Тренутно је популарна једна врста некултуре. Колико год се од тога удаљио, не можеш побећи од стварности. Али, треба деловати на стварност и покушати нешто променити. Ја сам створио своје острво (на ком нема телевизије ни новина) којим се штитим од свега тога. Моја борба се огледа у мојој поезији.

Савремена поезија у Новом Саду? Има ли је?

Постоје места у Новом Саду где људи могу слушати и читати, односно ступити у контакт са савременом књижевношћу. Морамо се мало потрудити да је пронађемо, али савремена поезија је итекако присутна. Организују се често поетске књижевне вечери.

Твоја препорука савремених књижевника?

Маја Солар, Бојан Кривокапић (његов роман Пролеће се на пут спрема ушао у у ужи избор за НИН-ову награду), Тања Ступар Трифуновић, Лејла Каламуић, Теа Тулић, Даша Дрндић.

Порука младима…

Не треба одустајати од књижевности, треба је конзумирати чак и ако ти то неће донети материјалну корист, јер ти она заправо  доноси огромну корист. Чиме год да се бавиш не постоји генерални рецепт за срећу, већ свако мора пронаћи свој пут.

 

Данијела Шиловановић

Фотографија: Марија Ердељи

 

 

Facebook Comments