Ђорђе Ћорић: Рад је лична карта сваког уметника

Ђорђе Ћорић добитник је друге награде на ,,Ex-yu конкурсу за графику“ у категорији ,,Најбољег студента графичара“.

Често се питамо шта је оно што представља нас или оно у чему се огледамо. О томе не размишљамо само ми, него и млади уметници из Новог Сада који су своју нову изложбу слика и графика назвали „Оно у чему се угледам“. Један од успешних уметника који је своје графике представио на тој изложби у децембру је и Ђорђе Ћорић, мастер студент на Академији уметности у Новом Саду, на смеру Графика, под менторством професора Радована Јандрића.

Увек насмејани млади уметник!

Титулу „младог успешног уметника“ заслужено носи, јер се његово име нашло међу 59 значајних и афирмисаних уметника на изложби „Комуникације“ која се одржала у Београду 2017. године и на којој су представљени сви награђени аутори у претходних 10 година на ,,Ex-yu конкурсу за графику“. Овај двадесетчетворогодишњак из Србобрана осим награда и признања са разноразних изложби, такође са собом носи дивне успомене из Трста где је прошле године показао свој таленат.

Прошлог лета си цртао на улицама Трста. Како би описао то искуство?

Да, Трст… Имао сам прилику да период лета проведем у граду богате историје, великих и интересантних догађаја, како за европске држављане, тако и за људе са нашег поднебља. Решио сам да понесем свој материјал и смогао снаге да зађем у потпуно непознато. Трст као град има своју политику за уметнике који желе да свој таленат и креативност покажу у јавности. Дозволу сам добио веома лако, електронском пријавом и подизањем књижице у Градској кући. Најупечатљивији моменти били су периоди када сам имао прилике да радим са децом. Уз нас би увек стајала публика у пролазу и на тај начин би перформанс био употпуњен.

Имао си прилике да црташ и на новосадским улицама. Да ли се наша публика разликује од оне у иностранству?

Када би требало да упоредим начин размишљања код нас и негде ван граница наше земље морао бих вероватно да у обзир узмем и економско-политички аспект земаља које поредим, а у случају Италије и Србије то је доста јасна и чиста слика. Имао сам прилику да цртам у неколико наврата и у центру нашег Новог Сада, где сам такође наишао на изузетно позитивну атмосферу и коментаре…али, ако сагледате процес преживљавања културе и културолошких садржаја у нашој земљи, и сами можете да оформите слику како све то изгледа и којим путем ходи.

Твоја графика под називом „Отисак живота VIII“ била је део изложбе награђених аутора у претходних десет година на „Еx-Yu конкурсу за графику“. Какав значај за тебе има тај период?

Високо стручни кадар Катедре за графику Академије уметности у Новом Саду изузетно води рачуна о већ чврсто афирмисаним конкурсима, те нас студенте који боравимо у радном простору неретко обавештавају о њима. Конкурисао сам са графиком ,,Отисак живота VIII“ формата 100 цм x 70 цм, која мени значи веома много. Отворио сам мејл и видео своје име и назив графике како стоје уз друго место у категорији „Најбољег студента графичара“ и све од тог момента бива чиста срећа и усхићење…Младим уметницима свакако треба и много значи било која врста потпоре, помоћи или подршке. Мени је у овом случају довољно било обавештење и сазнање да конкурс ове врсте постоји. Све остало је истинска воља, рад, жеља и љубав.

,,Отисак живота VIII“ Линогравура, колографија, 2016.

Шта представља „Отисак живота VIII“?

Наравно, прича око самог развоја концепта који негујем је доста широка и настајала је постепено. Портрет као портрет био је увек моја окупација. Кренуо сам од почетка, од своје породице. Отац је у протеклих неколико година оболео и за неке људе за које је био важан, битан или боље рећи потребан, након болести је постао небитан. Да ли се човек своди на оно потрошно као било који продајни артикал данашњице? Почео сам да разговарам са људима, како са онима које познајем, тако и са сасвим непознатим људима. Одувек сам осећао ту људску доброту ту посебну емоцију људскости и саосећања, тако сам васпитан и од тоге не могу и не желим да бежим, и управо на основу тога и трагам за људима. Увек сам неговао детаљ у корист целине портрета, па некад и чак узимао тај детаљ као засебан свет за себе. Сва та интересовања, жеље и осећања сам склопио у једну синтезу, у један отисак живота.

Такође твоја графика под називом „Отисак живота IX“ похваљена је на 31. октобарском ликовном салону у Ковину. О каквој графици је реч?

Рад је лична карта сваког уметника и дело мора да буде виђено. 31. октобарски ликовни салон у Ковину је наишао као нови изазов и решио сам да конкуришем са графиком која још није била изложена жирираном процесу. „Отисак живота IX“ јесте портрет, мапа и отисак моје маме. Отисак указује на тренутке њене потпуне отворености приликом нашег разговора, тачније, њеног присећања оних времена када сам ја био сасвим мали. Говорила је о борби тадашњих година, о тескобама, о томе како су она и мој тата све то победили…снага је била љубав и породица. Људи свакодневно носе штитове одбране од свега што је сам човек створио. Графика је жирирана и похваљена на конкурсу. Још један подстрек да наставим даље.

У новембру је одржана промоција штампања уметничке графике на графичкој радионици „Лутајући отисак“, a oд 7. до 15. децембра могли смо да погледамо изложбу нове уметности „Оно у чему се огледам“.

На графичкој радионици „Лутајући отисак“ била је постављена изложба графика, где је публика имала прилику да види различите приступе и начине које графика као древна уметничка дисциплина пружа и данас и како се она развија. Такође се у току изложбе вршила презентација где смо ми као учесници имали директан контакт са публиком. Касније, изложба под називом „Оно у чему се огледам“ је пројекат у успону, на велику радост нас као учесника, али и саме публике превасходно. Највише ме је обрадовало то што је нагласак на дечјој едукацији и промени да се уметност приближи људима, али пре свега млађој популацији. Изложба је одржана са жељом да услед свег системског осиромашења којем смо изложени, уметност младих ствараоца уђе у простор сталног дечјег боравка.

Kристина Ивковић Ивандекић

Фото: Приватна архива

Facebook Comments