Марчело: Немамо ништа друго осим да покушавамо

Не треба се плашити грешака, већ стално изнова пробавати – каже Марчело.

Марчело

Марчело: Инстант тренд је главни непријатељ пажње. Клинци се премало дају.

Марко Шелић, писац и музичар, публици познатији као Марчело, у својим текстовима отвара питања о свакодневици и дубоко задире у друштвене проблеме. Однедавно у књижарама може да се нађе друга књига трилогије Малтерего – Хигијена несећања, која доноси наставак приче о петоро младих људи. Будући да неодољиво подсећа на стварност, што је у исто време одлика и његових музичких текстова, одлучили смо да овога пута тема нашег разговора буду управо – млади и њихов положај у Србији данас.

Како ти видиш младог човека данашњице? На каквом је месту у тренутном систему?

Па, свакако га све мањим видим у огледалу (смех). Шалу на страну, не могу да кажем нешто нарочито позитивно, оптимистично и охрабрујуће. Нажалост, мислим да тренутно наша земља даје све разлоге младом човеку да оде одавде. Да се у ствари убија да га натера да оде одавде. Жели да му покаже системским покварењаштвом да за њега нема места уколико је поштен, частан, стручан и решен да тим својим врлинама крчи себи пут.

Да ли онда млади треба да оду?

Ја никад нисам давао изјаве нити приватно саветао било кога ни да оде ни да остане зато што мислим да је то дубоко лична одлука. Подржавам свакога ко оде и подржавам свакога ко остаје. Једино што не подржавам јесте остати овде, а пристати на стање какво јесте, не борити се на свој начин, како год.

Спомињеш вредности као што су поштење, част, стручност. Могу ли млади људи тим врлинама заиста да победе у борби?

Вредности су те које јесу и не мењају, али насупрот њима стоји прагматизам, који се сад увртео у главу људима јер виде где живе. Ма добро то све, идеали, важи, али дај ти мени посао, дај ти мени плату, мани ту причу. Тешко је окренути људе ка вредностима кад виде да то у пракси баш и не функционише. Нажалост, људи су и знање почели да гледају кроз неку утилатирну призму – ако ја од знања не могу да зарадим, онда ми то знање не треба. Потпуно се изгубило оно где ти уживаш ако нешто знаш, а није уновчиво. То је оно што мене највише погађа код нових генерација, и океј, нису клинци криви, осим пред собом, али средина је таква да им говори да било какво знање, ако није уновчиво, нема смисла. То је све инстант тренд. Клинци се премало дају.

Марчело

Марчело у разговору са главном и одговорном уредницом

Имају ли онда млади било какву моћ? Колико један млади човек, као појединац, може нешто да промени?

Ми се сви, сваког дана уверавамо да у принципу и не. Али мало се претерало са тим, па је то сад постало и екстремни алиби за нечињење. То је оно размишљање – вероватно не можемо и онда ајд да и не покушавамо. Али тако добијеш апатију у којој живимо. Мислим да стварно ми немамо ништа друго него да покушавамо. Тај пут је дужи, напорнији, изискује много снаге, много обесхрабрења.

Шта мислиш да нам недостаје да бисмо на том путу успели?

Волео бих да су људи мало више инаџије и да иду за својим сновима. Људи треба да схвате да је изазов управо у томе што је тешко. Да није тешко, не би био изазов. Сва игрица је у томе што су отежавајуће околности на сваком кораку и питање је хоћеш ли ти бити довољно решен да упркос томе некако нађеш начин да изгураш. Ако сви пристанемо на климу каква је данас, ја не смем да замислим у шта ћемо се претворити за пет година.

Ми ћемо постати људи који живе на компромисима. Ми ћемо постати земља која више нема никакав морални компас јер ако сам ја продана душа која ради шта год за новац, ја онда губим сваки морални кредибилитет да негодујем кад ти то урадиш. Ако ћемо сви да идемо у ријалити, онда више није спорно што било ко иде у ријалити. Потребно је да неки људи кажу не да бисмо могли да тврдимо да је то ругло, као што наравно јесте. Али чињеница је да све више људи посустаје.

Марчело

Марчело: Ја знам да је врло обесхрабрујуће кад видиш да неко лошији од тебе млати паре, али ако он ради они што ти ни за једне паре не би, онда не треба ни да се поредиш. То је лоше поређење.

Шта је са образовањем? Како ти се чини ситуација на том пољу?

Примећујем да је болоња мало поједноставила ствари, али примећујем и то да да ли ће неко постати стручњак у својој области или не на крају зависи од тога ко је каква особа. Ја не мислим да су факултети нужно кривци са својим плановима и програмима. За целу ситуацију је крива мутљевина. Да имам 20, мени би сад било обесхрабрујуће да седим и учим, а неко купи и још пре мене добије посао. Па ми смо имали ситуацију да смо имали председника за кога се знало да му је диплома лажњак. И онда наравно да је све то обесхрабрујуће и ту се нема шта утешно рећи. Много је лажњака данас и сви то знају и ћуте јер виде да то пролази. То јесте врло гадно. Али, као што сам рекао, кад би се довољан број људи заинатио, свака логика и статистика показује да би нешто морало да се догоди.

У песми Шанкеру из књигоалбума Напет шоу кажеш да у двадесетим имамо наду у будућност, а у тридесетим разочарање јер је будућност постала садашњост. Шта би онда, из угла неког ко је у тридесетим, поручио неком ко има двадесетак година и сада чита ово?

Да тражи. Ако не пронађе из прве, да не одустаје него да тражи друго. Ако у тридесетима завршиш факс који волиш, стварно неће бити битно да ли је то први факс који си уписао или трећи. Не треба се плашити грешака, већ стално изнова пробавати. И борити се.

 

Сања Ђукић

Фотографија: Марија Ердељи

Facebook Comments