Биљана Вујанов: У ЖИВОТУ, КАО И У СТРЕЉАШТВУ, МОГУЋЕ ЈЕ СВЕ

Случајност која је изродила бронзу. Овако почиње прича о једној Зрењанинки и једном пиштољу.


Пиштољ и бронза

Биљана Вујанов име је стрелкиње која је летос обележила историјски тренутак за стрељачки клуб ,,Бечекерек 1825’’ након што је освојила бронзану медаљу на првенству Србије у гађању малокалибарским пиштољем у дисциплини за жене. Ово је један од корака на путу ка њеном сну да једног дана учествује на Олимпијским играма, а мотивише је борба да сваког дана буде боља верзија себе и труд да најтеже жеље преточи у реалност. Иако нам је данас позната захваљујући стрељаштву, ова девојка је заправо завршила мастер на Правном факултету у Новом Саду, а она и пиштољ упознали су се потпуно непланирано.

На стрелиште сам залутала сасвим случајно пре четири године и тај дан памтим као један од најзначајнијих у свом животу. Нисам знала готово ништа о том спорту и то је био мој први контакт са оружјем, али у том тренутку сам схватила да сам једна срећница јер сам по први пут у животу открила нешто што ми је одмах пошло за руком. Овај одлазак схватила сам као шансу која се у животу пружа једном или никад и од тада се активно бавим стрељаштвом.

Колико је напорна била припрема за првенство и како је текла?

Припрема за првенство државе је била веома напорна, најпре због веома високих температура овог лета, због којих је често било неиздрживо тренирати. Физичке вежбе за МК пиштољ су такође веома тешке. Нарочито је било много проблема техничке природе. Често ми се кварило оружје. Међутим, успела сам да пребродим тешкоће упркос томе што сам се такмичила са позајмљеним пиштољем старим 15 година.

До победе упркос тешким условима

Какви су услови у којима тренираш и може ли се ситуација побољшати?

Услови у којима тренирам су веома лоши јер је опрема стара. Велики проблем у гађању ваздушним пиштољем је непоседовање електронске мете.Тренинге обављам на папирним метама, а на такмичењима гађам у електронске, што представља отежавајућу околност, у смислу прилагођавања на другачије услове који се појаве на такмичењу.

Да би се ситуација побољшала, потребна је модернизација стрељачких места и ново оружје јер без квалитетног оружја није могуће ни постизање врхунских резултата.

Колико држава и општина улажу у ову дисциплину у односу на друге спортове?

Држава обезбеђује спортско стрељаштво као олимпијски спорт, али сматрам да је то недовољно јер се у друге спортове улаже много више. Градска власт не подржава клуб чији сам ја члан и са те стране клуб има проблема, због скупих тренинга и веома скупих такмичења.

Колико си задовољна медијима и њиховим извештавањем о овом првенству и интересовањем за стрељаштво?

Мислим да стрељаштво генерално није много популаран спорт. За ово првенство Србије је било вести у неколико новина, а на телевизији се није ни поменуло нити је на такмичењу било представника медија.

Да ли је бронзана медаља донела неке промене у твој живот?

Осим што се моја фотографија појавила у укрштеним речима, других промена још није било. Ова бронзана медаља свакако јесте отворила врата новим могућностима, у смислу да својим трудом и залагањем имам прилику да својим резултатима конкуришем за улазак у репрезентацију Србије.

Како видиш своју будућност? Планираш ли да останеш у Србији?

Надам се да ћу имати још већих успеха у стрељаштву, а у будућности се надам да ће се створити боље стање и услови у спортском стрељаштву, како не бих пожелела да напустим Србију. Нећу се демотивисати јер заиста верујем у планове које правим и сматрам да је у животу све могуће ако даш све од себе, као што је и у стрељаштву могуће да када уђеш у финале, будеш осми, али и први.

Тина Натарош

Фотографије: Приватна архива

Facebook Comments