Ана Мијушковић: Најбитније је да постоји иницијатива за промене

Због чега су баш студенти новинарства на Филозофском факултету у Новом Саду, Ана Мијушковић и Богдан Дашић, освојили прво место на конкурсу Радио Београда 2? Откривамо кроз разговор са Аном.

Ana Mijušković

Ана Мијушковић (десно) у разговору са нашом новинарком Јеленом Врцељ

Награду  „Неда Деполо“ Ана и Богдан добили су поводом радијске репортаже „Могу и хоћу“ која представља песникињу Јасну Крсмановић. Ана Мијушковић каже да је факултет био место на којем је научила колика је драгоценост толеранције и да се треба борити против стереотипа, што јој је и помогло при раду на овој репортажи.

Како сте се определили за тему?

Курс на факултету у оквиру којег је настала ова репортажа је такав да нас је просто натерао да се заинтересујемо за неку од тема која укључује групе на маргини у нашем друштву. Јасна нам је била најреалнији пример тога колико нам је држава за особе са инвалидитетом неприлагодиљва, нетолерантана и пре свега неприступачна. Тако је настао повод за нашу репортажу, а касније је почело да се одмотава клупко.

Зашто сте одабрали баш Јасну?

Јансу смо знали са факултета. Она нам је била у неку руку најближа и желела је да сарађује. С друге стране, Јасна болује од церебралне и дечје парализе, али она је пре свега песникиња и о томе треба да се говори, па се може рећи да смо спојили лепо и корисно. Лепо је што смо приказали Јаснину књижевну страну, а корисно је што смо подигли ниво свести о проблемима које особе са инвалидитетом имају.

Ana Mijušković

Ана Мијушковић

У образложењу жирија стоји да је о теми говорено без нападне сентименталности. Колико је то било лако или тешко извести?

Када би сви антидискриминаторно размишљали, то не би било ни тешко ни лако, него нормална и очекивана ствар. Ја сам кроз студије стекла ту способност размишљања „ван кутије“. Ни Богдан ни ја се нисмо трудили да то  буде или не буде превише сенимтенатално, него смо причали о Јасни и њеним проблемима на начин на који би требало да се прича о тим стварима.

Мислиш ли да се новинари у свом извештавању довољно баве социјално угроженим групама?

Не, новинари се уопште не баве социјално угроженим групама, и чак и када то покушају да ураде – ураде погрешно. Најчешћа грешка у извештавању о овим темама је пренападна сентименталност која је увек камен спотицања. Генерално смо данас затрпани неким другим проблемима, неким наизглед крупнијим стварима, и занемарујемо оно што је непрестано око нас, а на чему треба радити. Људи не знају какве проблеме имају особе са инвалидитетом. Када би се подигла свест људи о неким стварима, можда би у друштву и дошло до неке промене. Све док ми расправљамо о школским униформама, а не о томе у које школе ставити лифт да би сва деца имала могућност да се школују, новинарство, а и све остало остаје на истом нивоу.

Како ти се чини генерално новинарство данас? Шта на том пољу треба мењати?

Мислим да је главни проблем то што је новинарство данас изгубило свој фокус. Вести су се преселиле у таблоиде, а сензација је постала главно мерило за селекцију вести. Ово је окосница главног проблема, а унутар медијског система има још много ствари које уништавају новинарство, попут непоштовања новинарске етике која је предуслов за правилно извештавање. Много је проблема који се у оквиру новинарске професије појављују, самим тим много је и простора за промене. Најбитније је да постоји иницијатива за промене, значи да заправо неко нешто жели да промени, јер докле год је то на ниском нивоу, промене се не могу ни очекивати.

Након завршених студија, да ли видиш себе на радију или у неком другом медију?

Не знам. Кључно је да видим себе у медију. Која ће платформа бити мој избор заиста не могу сада да кажем. Тренутно ми је телевизија фаворит, али испоставило се да сам и у радијској форми ефикасна, тако да ће време то најбоље показати.

 

Текст: Јелена Врцељ

Фотографије: Марија Ердељи

Facebook Comments