Довољно ми је да измамим осмех док свирам клавир

Осамнаестогодишња Сара Кесић из Бањалуке пример је надарене младе девојке која крчи  свој пут ка звезданом небу. Освојене награде тешко је набројати, а неке од најзначајнијих су: признање од Министарста просвете и културе Владе РС за постигнути успех на Републичком тамичењу – солфеђо 2011. године, републичко такмичење Бања Лука 2013. и 2015. – прве награде, међународно такмичење Смедерево 2015. и 2016. – друге награде. Након завршене основне и средње музичке школе „Владо Милошевић“, своје амбиције и снове намерава да оствари у далекој Аустрији, на „University of Music and Performing Art“.

Када се у теби родила идеја да школовање наставиш у Аустрији и како ће изгледати твоја припрема за факултет?

Идеја о школовању у иностранству се почела јављати почетком средње школе. Кроз информисање са нашим студентима који су у Грацу, сазнала сам да студенти из БиХ имају повољно школовање, што је за мене била значајна информација. Тренутно сам ванредни студент у Грацу, у класи проф. Otta Niedendorfer-a на припремној, или како кажу нултој години, јер сам млада и још нисам завршила средњу школу. По положеном пријемном на првом фебруарском року одмах сам добила нови програм и нове композиције. У јулу ме чека још један испит, и уколико то прође како треба од октобра почињу редовне студије. У припрему спада и солистичи концерт, те сви остали наступи и наравно вишесатно, свакодневно вежбање.

Постоје професије које бирају тебе, а музику убрајамо у такве. Како је почела твоја музичка прича?

Спој мамине љубави према класичној музици и татине неке природне наклоности ка истој, резултирало је да ја као дете од 6 година изјавим следеће: Имам чврсту вољу као камен да свирам клавир. Ни мање ви више него баш тако. Уз то, наравно ту је моја тетка Дијана Зрнић на коју сам се угледала и  у чијој класи сам ево већ 11 година.

0-02-05-939865390d7e43d7fbbbc236d029d730b66ec6e6df72da731f53c51dccb9eec1_full

Шта те је привукло чаробном инструменту као што је клавир, који у сваком слушаоцу може изазвати бурне емотивне реакције?

Искрено, мени као малој девојчици прва асоцијација на музику био је првенствено клавир, а већи део моје породице су музичари, па је и то имало утицаја да кренем музичким путем.

По чему се усавршавање у иностранству разликује у односу на студије на нашим просторима?

По томе што нам се више нових врата отвара. И да нисам прошла у Грацу, задовољила бих се школовањем на нашим просторима и исто тако бих дала све од себе. Максимално бих се трудила да се и на нашим просторима подигне виши ниво што се тиче музике и битност конкретно класике.

Колико је, из твог искуства, успех ствар талента а колико вежбе, одрицања и одлучности да га оствариш?

Неко моје искрено мишљење је да је 95% рад а 5% таленат, или у сличним мерама. Једноставно, уколико неко из дубине себе воли то чиме хоће да се бави, успеће. Мени је довољно да једној особи измамим искрен осмех када седнем за клавир, а камоли нешто више.

0-02-05-ddbef4b6c2a7be35f752f7de2a9e94f1c575a31edb03e0934e371a7f6ec2fb72_full

Које дело машташ да одсвираш и ко су били узори на свом музичком путу?

Шопенов Клавирски концерт у е молу, јер сам емотивно везана за ту композицију, од момента кад сам први пут чула тај Концерт почела сам озбиљније размишљати о новим димензијама музике. Наравно, ту је извођач који је то све подстакао, пијаниста Аљоша Јуринић. Узор ми је била проф. Дијана и сви остали пијанисти-педагози са којима сам радила, а међу којима бих посебно истакла покојну професорицу Невену Поповић из Београда и бањалучког пијанисту Дејана Јанковића.

Имаш ли животни мото који ти је помогао да ређаш успехе?

Често се сетим следећег цитата: Не уништавај своје могућности због тренутне удобности”.

Јелена Драпић

Фото: Приватна архива

Facebook Comments