Дуњалук је настао из срца

Милош Исаиловић – млад, талентован, и надасве скроман Лозничанин који је постигао врхунске успехе и признања у свету савременог балета. Још током школовања у средњој балетској школи „Лујо Давичо“ истакао се као један од најталентованијих учесника.

Од 2009. био је стални члан Народног позоришта у Београду, као и Битеф денс компаније. Остварио је улоге у представама  Успавана лепотица, Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Нечиста крв, Viva la vida, Ко то тамо пева, Шест плесова, Божанствена комедија, Alpha Boys, Шекспирови сонети, Изопачени. Крајем прошле године у УК „Вук Караџић” имао је премијеру плесне представе Странац. Добитник је највећег признања, награде „Димитрије Парлић“ за представу „Дуњалук“ Битеф денс компаније.

Откуд инспирација за првенац Дуњалук и колико Вам импонује добијена престижна награда Димитрије Парлић?

Дуњалук је настао из срца. Дуњалук је лична рефлексија одрастања и борбе и проналажење самог себе. Дуњалук је нешто што сам ја. Димитрије Парлић је моје до сада највеће признање. Ем што је највеће признање у свету балета и игре у Србији. Велика имена су власници Парлићеве награде као што су : Edward Clug, Yasmin Vardimon, Исидора Станишић, Соња Вукићевић. Поносан сам јер је у питању мој првенац.

Која улога вам је привлачнија и изазовнија – бити играч или смишљати кореографију коју ће други представити?

Подједнако су изазовне обе улоге. Бити кореограф је врло тешко,носи са собом све, а можда и ништа. Док као играч имаш себе,јер си играч, а то је специфичан позив. Волим што сам школовани играч.

4556f9757414c95d6b9db044b0c9421c_xl

Које су предности савременог плеса и шта Вам је у досадашњој каријери био највећи изазов?

Савремена игра нема правила, нема рама и формата. Има само све у свему и тако бесконачно. Највећи изазов ми је био дефинитивно први кореографски рад Дуњалук.

Колико је балет популаран у Србији и како бисте оценили нашу уметничку сцену?

Игра у глобалу је популарна јако у Србији, али мислим да аматерски плес боље пролази од професионалног позоришног плеса, што ме боли. Не потцењујем аматеризам, јер сам из њега и потекао, а не срамим се корена. Нажалост, нема се средстава за боље сутра, за уживање у послу, за задовољним завршеним даном. Уметничку сцену у Србију бих дефинисао као талентовану, бесну, уморну и вечиту младу.

14484913_10209845663510821_106352592917046795_n

Како је дошло до Вашег одласка у велики балет Новосибирска и колико је посао плесача поштован и цењен у Русији?

Од прошле године сам асистент Edwarda Cluga, па сам запослен у великом Балету Новосибирска под вођством великог Denisa Matvienka као асистент на представи Peer Gynt за коју у Словенији имам главну улогу у балету Марибора. Рад у Русији  за мене представља част, задовољство, велико искуство и нове емоције.

Планирате ли, у годинама које су пред Вама, наставак каријере у Србији или је иностранство Ваш коначан избор?

Иностранство је мој коначан избор. Србија волим због породице, пријатеља, дома. А у Европи, односно свету ме срећним чини каријера, рад, искуство и нови људи које свакодневно упознајем.

Јелена Драпић

Facebook Comments