Жеља за освајањем државног првенства је била огромна

Двоструки светски и двоструки европски шампион у савате боксу, хуманитарни радник, супруг и отац. Ово су само неке од бројних титула о којима са поносом може говорити Новосађанин Горан Бајшански. Већ нешто више од 14 година, сала у којој тренира бокс његова је оаза мира и испуњености. Прве такмичарске борбе остварио је у кик бокс клубу „Phoeniks “, још у основној школи, а снага, енергија и уложени труд учинили су да постане цењен и уважен спортиста, чија одликовања причају причу за себе.

Откуд идеја да одбојкашку лопту замените рукавицама и рингом?

Као дете сам имао жељу да тренирам бокс, али ми родитељи нису дозвољавали, јер су се бојали мојих повреда. Те 2002. године, основао се  кик бокс клуб „Phoeniks “, где ме је другар позвао да идем са њим.На моје сазнање да ми родитељи неће дозволити да тренирам кик бокс, рекао сам им да сам почео опет да тренирам одбојку, пошто сам је уназад 4 године тренирао где имам сребну медаљу са Војвођанског првенства. После 10 месеци тренирања сваког дана, одале су ме маснице на ногама које нисам могао да сакријем од родитеља.

Шта је било пресудно да промените дисциплину, односно са кик-бокса пређете на савате бокс?

Упорност, рад и жеља за освајањем државне златне медаље је била огромна и није постојала препрека у мом животу која би ме успорила у томе. После изгубљених 7 мечева на почетку, почео сам са освојањем државног првенства, Балканског и Светског купа у кик боксу, прешао сам на другу борилачку вештину у Савате клуб „Војводина“. Ова вештина, тражила је више рада, тренинга, као и савладавања нове технике савате или француског бокса. Од 2005. године су кренули моји међународни успеси и у савате боксу, освајањем Балканског и Европских првенстава, Светског Универзитетског такмичења, Светског купа, Медитерана и на крају освајање Светског првенства, закључно са овогодишњом одбраном титуле светског првака

Како бисте, онима који нису упућени у значење савате бокса, описали ову борилачку дисциплину?

Савате бокс је нова/стара дисциплина француских легионара која се у бившој Југославији доста неговала. Рат је учинио да падне у заборав на неколико година, али тренери сада различитих држава су обновили пријатељства и мало по мало испочетка изградили углед ове, једне од најстаријих борилачких дисциплина. Најсличнија је кик боксу, само што се ударци ногама изводе шпицевима и ради се у патикама, док се у кик боксу ударци изводе цеваницама и нема патика на ногама.

16603052_1060961090675482_6191230183630530166_n

Када погледате иза себе, који фактори су били пресудни да постанете првак света у АСО саватеу?

Само и искључиво упорност, рад, одрицање и свесност о томе да је рад створио и човека као спортисту. Нема шта, ја нисам био талентовано дете, нити физички предиспонирано за спортске успехе. Био сам незграпан и дебео дечак који је себе, а потом и своје тренере радом убедио да не треба да одустану од мене. и Богу хвала нису! Наравно, ту је и подршка најближих као и клупских и другара из репрезетације.

Колико је бављење било којим видом спорта значајно за формирање личности, поготово код омладине данас?

Много. Чак и трчкарање испред зграде или у дворишту куће. Јер веома је битно у животу сваког детета да научи да се бори за себе, да се труди и даје нечему, а ево, ни после 31 годину, ја не видим бољи начин за то од спорта. Свему вас научи.

Шта Вам даје снагу и мотивацију за покретањем бројних хуманитарних акција у оквиру Удружења грађана „Нови Сад“ на чијем сте челу?

Људи. Они којима је потребна помоћ и они који ме својим делима испиришу да увек може висе и боље. Само у прошлој години упознао сам толико нових, креативних Људи, са великим Љ, хуманитараца, хероја. Невероватно је колико срце само Новосађани имају, а тек остатак Србије.

Јелена Драпић

Фото: Приватна архива

Facebook Comments