Фотограф није свако ко кликне дугме на апарату

Опште је познато да су на најмање фотографија – фотографи. Они су ти који фоткају друге, а сами ретко бирају да се нађу испред камере.

Ако неко купи професионални апарат, фотка људе око себе, стави црно-бели ефекат и направи Фејсбук страницу која ће се звати “Име+Презиме+Photography”, то не значи да је он фотограф. Напротив, фотографи нису заменљиви, нити би требало да се доживљавају као особе које стоје иза апарата и само кликну дугме. Ово је нарочито случај када говоримо о онима који фоткају ноћни провод.

У мору таквих људи, повремено искрсне неко чији је стил препознатљив и ко уме да својим радовима исприча причу, и тиме оправда ону „слика говори више од речи“. Јесте ли се икада запитали ко су они и како њима изгледа оно што виде око себе? И да ли је мит да фотографи у свакодневном животу виде оно што обично око не може?

Јована Семиз је двадесетогодишњакиња која је недавно имала прву самосталну изложбу фотографија насталих у новосадском клубу „База“, где излази crème de la crème овдашње алтернативне сцене.

Она је званична фотографкиња овог клуба, међутим, оно што Јована ради потпуно се разликује од уобичајених фотки из ноћног провода. Испред њене камере људи не позирају, нема вештачких осмеха, неискрених емоција или свакидашњих, предвидивих, незанимљивих призора.

– Стил јесам разрадила у Бази, целокупно искуство ми је пружило много могућности и ту сам се највише пронашла. Поред тога, покушавам да одржим сличан начин фотографисања, тако да ми је то, на неки начин, постао печат на фоткама – каже Јована.

j3

Њено стваралаштво разликује се од уобичајеног и по жељи да сазна шта се то крије иза приказаног, шта је то од чега окрећемо главу. Сматра да је управо то утицало на њено бављење фотографијом, јер, како каже, жели да једну фотографију погледа хиљаду пута и да сваки пут пронађе нешто ново.

Јована објашњава да, када се помене аналогна фотографија, људи углавном кажу да она има „душу“ – пробуди успомене, чежњу за враћањем у прошлост… А то је управо оно што она жели да постигне; то је разлог зашто њене фотке подсећају на аналогне иако користи дигиталну камеру.

– Фотографија за мене и јесте то – време. Дакле, нешто што је прошло, нешто што си зауставио и моменат ком више нећеш моћи да се вратиш – каже Јована и додаје да је то један од осећаја које жели да пренесе на људе.

jovana

Преко њених фотки се не може тек тако прећи погледом, већ онога ко их гледа наводе да застане неколико секунди и запита се о причи која се крије иза. Многе од њих су настале спонтано и нема онога : „Јој, трепнуо сам, ‘ајде поново!“

Она успева да ухвати детаљ око кога се неко толико потрудио, а нико други га није приметио. Такође, уме да препозна најзанимљивије тренутке током вечери, и то управо оне који се не могу поновити или исценирати. Чини се као да је ономе ко се налази на фотографији баш у том тренутку прошло кроз главу: „Желим да запамтим ово.“

– Избегавам да фотографишем „може фотка?“ моменте или људе који ће стати, испозирати и бити лепи, јер не видим да ишта постижем тиме, мислим да то иде у заборав. Хоћу атмосферу „иза сцене“, што природније то боље – закључила је Јована.

Марија Стојадиновић

Фото: Јована Семиз

Facebook Comments