Животни циљ ми је да освојим свих седам врхова света

Као мали, често је волео да проводи дане у природи, у дугим шетњама и пешачким турама у свом крају. Тако се постепено развијала љубав према планинама и алпинизму као необичном и још увек недовољно развијеном спорту у нашој земљи.

Немања Анђелковић је рођен у Алексинцу, има само 19 година и један је од петоро алпиниста из Србије који су овог лета успели да освоје један од највиших врхова Европе, Мон Блан. За овакве експедиције припреме трају годинама, кроз планинарења, али су конкретни тренинзи за баш овај успон трајали годину дана. Успон је био тежак, услови нимало лаки, али жеље и мотивације им није недостајало. Сматра да је неописив осећај доживети овако нешто. Циљ који је после овога зацртао јесте да освоји свих седам највиших врхова света. Професионалну каријеру у овом спорту још увек је немогуће градити и живети од тога, али се нада да ће се једног дана ситуација променити.

Одакле идеја за бављење планинарењем и алпинизмом?

Планинарењем сам кренуо да се бавим са својих 10 година. У почетку су то биле лагане пешачке туре где се и родила љубав према планинама и природи. Прво планинарење је био пешачки маратон Поздрав пролећу од Алексинца до Сокобање и тада се јавила љубав према планинама, стенама и шумама.      

nemanja-andelkovic-3

Фото: Приватна архива

Како изгледају припреме за неки успон – да ли је потребно свакодневно тренирати као са било којим другим спортом?

Припреме се своде на редовна планинарења, која су углавном викендом. Није потребно свакодневно тренирање, али је пожељно имати бар 3, 4 тренинга недељно који се своде на трчање и вежбе снаге.

nemanja-andelkovic-9

Фото: Приватна архива

Какав је осећај досећи један од највиших врхова у Европи?

Успон на сам Мон Блан је трајао 3 дана при успону и 1 дан при спусту. Кренули смо из места Шамони зупчастим возићем, који је требало да нас извезе на 2100 м, али због радова на шинама кренули смо са 1800 мнв. Иако нико није хтео да изађе и прати стазу преко Кулоара смрти, ми смо изашли и решили да то урадимо – први смо прошли преко кулоара и наставили даље до дома Де Гоутер. На завршни успон смо кренули у 3.00, два члана тима су у међувремену одустала, али ми смо одлучили да ипак наставимо до врха. На путу смо наилазили на подхлађене људе, и на велики број људи који су се из неког разлога враћали. Ускоро смо схватили да је разлог њиховог одустајања био ледени зид који се направио одламањем великог парчета снега, али ни то нас није спречило, већ смо се попели на тај зид и наставили до врха. Када нам је вођа рекао да скинемо навезу, сви смо добили огромну снагу и потрчали ка врху. Срећа је била неописива, први пут у животу сам осетио сузе радоснице. Још поносније сам се осећао када смо се вратили у дом Де Гоутер и када нам је речено да се само нас 14 попело тог дана.

nemanja-andelkovic-8

Фото: Приватна архива

Шта би могао да поручиш младима који би желели да крену твојим стопама?

Планинарење је један од најлепших спортова, повезује природу и рекреацију. Поручио бих да ако се пронађу у овом спорту буду истрајни у њему јер је готово немогуће урадити све одједном. Свима бих пожелео ведро небо и сигуран корак.

Јована Адамовић

Facebook Comments