Уметничко дело је одраз свог времена

Неда Аризановић (24), млада сликарка из Младеновца, може се похвалити учешћем на четири уметничка фестивала – Фестивал уметности Ш.У.Н.Д, Фестивал уметности Дев9т и београдски ФЕСТУМ у два наврата. Поред фестивала, иза себе има шест колективних и две самосталне изложбе. Своје стручно образовање започела је у средњој школи за дизајн у Београду, у којој је била ученица генерације. Високо образовање стиче на Факултету примењених уметности у Београду, у класи доцента Николе Божовића, на смеру Примењено сликарство, на коме је завршила и мастерске студије.

Као свој највећи досадашњи успех издваја последњу колективну изложбу  Le futur de lArt Serbe у еминентној париској галерији „Европа“. Сама изложба је део пројекта „Уметност младих у Паризу“, а радове је селектовао један од највећих српских сликара, Владимир Величковић.

Рад који, не само да јој је најважнији, већ и који окружење сматра њеним најпотпунијим делом, је „Дрво“, настало у оквиру серије дела „Worship“. Признање је добила и од Величковића, који га је уврстио у свој избор.

Шта представља „Дрво“?

То дрво изгледа као дечја слика и зато ми је драго. То је једино дело чијег се процеса сликања не сећам. Под један, не бих могла да га поновим, а под два, немам потребу да поновим. Ова моја слика је херметички затворена, то што видиш, то је то. То није кадар нечега, ни пејзаж, то је једноставно визуелна метафора за све. Проводим пуно времена у природи која никако није егзотична. Сликам сиромашне пејзаже у које залазим, не лепоту природе у том смислу, него сопствену интроспекцију. Сиромашни пејзаж ми помаже у томе што ме не омета. Оставља те саму са собом, између неба и земље. Зашто сам везана за те моменте? Први пут сам доживела као доста млађа да ме то наводи на нека преиспитивања, где доносим животне одлуке и потрудим се да их испуним. Јавила ми се та слика о дуалитету света и имала сам потребу да то забележим.

Worship 3, oil on canvas; 100x120cm

Како је то дело настало?

Настало је у даху. Била сам толико инспирисана тај дан, имала у глави шта хоћу да направим. Оно је настало у циклусу слика „Worship“ за који сам највише везана од свега што сам радила. Бавим се пејзажима, не класичним, него комуникацијом путем визуелне метафоре – ту су кише које непрестано лију као метафора за катастрофу која може да нас задеси; с друге стране сунце се пробија кроз тешке облаке као симбол наде. Стога су то представе, уједно и рајског и апокалиптичног изгледа. Оно није визионарско дело, него као констатација уметника и забринутост коју осећа.

Да ли је то твоја критика људи и њиховог опхођења према природи?

Мислим да постоје два типа осврта у визуелној комуникацији. Може бити интерпретација нечега што видимо, не у смислу пописивања ствари, него твоја емоција плус оно што видиш. Други би био критика, и то на два начина: критикујеш тако што у гро план стављаш оно шта критикујеш, на пример рат: сликаш слике крви, деце и др. констатујеш. Констатација, то је свест, а онда и самосвест, да кажеш шта се догађа, шта „јесмо“ или да човеку предложиш бољи свет и онда он стане испред тога и каже: „Ауу, где смо ми ту онда?“ Има и оних карактеристичних подухвата који су исто критички осврт, као на пример у поп-арту како је то урадио Ворхол: он је забележио типично наше време, узео саобраћајну несрећу и умножио је. И како онда људи реагују када добијеш пуно тога што треба да те ремети? Он хоће да каже, тим понављањем, колико ми огугламо на нешто. У сваком случају, уметност треба да буде одраз свог времена.

Да ли сматраш класичну уметност вреднијом од савремене?

Колико год да се фура прича са новим материјалима и технологијама, ти ћеш увек имати правце који су потпуни опозит, који се баве нечим примитивним и исконским. Исто тако постоји замена теза: људима је блиско да фотографију детета из Африке у неградском насељу карактеришу вреднијом од фотографије девојке у граду, да мисле да је све оно примитивно у ствари уметност. Те ствари се морају разграничити. Уметник је данас дете свог времена. Питање је само да ли желиш то да критикујеш или не, или те то не занима.

 Autoportret, digitalna slika

Колико експериментишеш са новим технологијама?

Бавила сам се сновима кроз дигиталну анимацију. Ради се о експерименту „Pink Pillow“. То је убрзана смена слика и мојих фотографија које сам само ређала. Цела радња се догађа на пинк позадини, као боји новог доба, што је одраз данашњице, а зове се тако зато што је то пројекција снова. Покушала сам да интерпретирам оно што доживиш између сна и јаве: психичку сметеност узроковану неоствареним жељама, скривеним поривима, маштањем о опијајуће слатким чарима љубави, али и фрустрацијом због некушања. То је исто врста интроспекције и пројекција потиснутих емоција.

Како стићи до афирмације?

Нисам сигурна да не живим помало у зачараном кругу. Да бих изложила, требало би да имам неке референце попут изложби. Понекад је контрадикторно. Поготово што и у овој сфери, као и у свим другим, наилазиш на неке врсте лобија, па је бити или не бити. Тако да сам права срећница што ми је указана ова прилика са Паризом, верујући се конкретно у вредност мог дела. Афирмација је оно што бих највише желела, али тако је тешко доћи до ње.

Rain in Spring 1, ulje na platnu; 120x140cm

Учествовала си и у пројекту „Кучево путем мурала“. Какве утиске носиш одатле?

То је био одличан пројекат. Требало га је спровести кроз сликање серије мурала, тако да они буду распоређени као туристичка атракција. Ту се провлачи моја паралела између егзотичних пејзажа и сиромашне природе. Иако је тај мурал и заједнички мастерски рад, он је и много више од тога. Запитали смо се шта све мурал значи. То је нешто изложено на јавном месту и треба да едукује. Треба имати ту одговорност урадити нешто стварно квалитетно у сваком смислу. Поента је да се грађани Кучева подсете своје традиције, а млађи заинтересују. „Кучево путем мурала“ је вишезначни пројекат који је успео вољом свих. Волела бих да нешто слично направим и у Младеновцу.

Ravnittarka mural

Александар Срећковић и Мрђан Радовановић

Извор: http://mladenovac.eu/

Facebook Comments