Слика је далеко искренија од ствараоца

Сваки уметник се издваја посебним начином изражавања погледа на свет око себе, који потом преноси и на посматраче. Тако и Борис Хорват, користећи најједноставнији програм на компјутеру, ствара дигиталне портрете којима истиче посебности људског лика и емоција, које су на први поглед невидљиве.

Борис је студент треће године на Академији уметности у Новом Саду, а у току свог креативног стваралаштва имао је неколико изложби у Зрењанину, између осталих у Зеленом звону, Културном центру и клубу Алтернатива. Поред тога, припрема и изложбу у Студентском културном центру Дом Б-612.

Како је изгледао почетак упознавања са сликарством?

Бурно, плодоносно и хиперпродуктивно. Покушао сам да будем у току са свим што осећам и у исто време координирам у спољашњем свету, што је било немогуће. Нисам могао да се дистанцирам од слике у било ком моменту свог постојања. Моменат бурне и слепе љубави. Рецимо да сам пронашао своју мантру.

Boris Horvat 1

Шта би издвојио као најбитније што ти се догодило у сликарству?

Сви почињемо од себе, зар не? Нека дела која сам насликао више никада нећу моћи да поновим у било којој форми, али то је само доказ да је читаво моје биће играло. Битне су и изложбе – ништа није бурније од тога да у тренутку када се налазите испред својих радова, одједном почнете да дрхтите.

У чему проналазиш инспирацију?

Инспирацију проналазим у људском лику, божанствености и игри. Никада нисам евалуирао чему бих се приклонио више у сликању портрета. Слику не желим да демистификујем. Она је део процеса, жива и увек у покрету. Симулакрум емоција. Не уживам у значају једног „сазнајног процеса“ јер истина има свој континуум, одувек постоји. Све је у нама, али потиснуто. Многе слободе су само још једна игра ума. Слобода нестаје при сваком покушају контроле, надвлађивања процеса. Он постоји увек, ви сте само сведок у рађању.

Boris Horvat 4

На који начин тече поступак од настанка идеје до завршетка дела?

Идеја је усађена у сваком од нас. Ми се само препознајемо међусобно. Први пут је било нестварно. Сликајући нисам осећао ништа. Било је налик турији, једном зен тренутку. Осећај беспомоћности пред могућностима које се пружају. Позитивна спонтаност не може да прерасте у рутину. Само пространство. Уживате, али схватате колико сте мали. То вас засмеје и расплаче у истом тренутку. Имам још много да истражујем на пољу разумевања уметничке слике уопште.

Шта настојиш да постигнеш својим сликама?

Желим да слика пригрли ствараоца онаквим какав јесте. Нема разлога да будете питоми, прилагодљиви, да носите маске. Понос нестаје кад одстраните жеље. Слика је далеко искренија од ствараоца. У ствари, имам једну жељу – да изразим захвалност. А то је људски.

Сања Пјевчевић

Facebook Comments