Што је мање рутине, то је више живота

У потрази за хуманим младим људима посетили смо Математички факултет у Београду. Студенти овог факултета упутили су нас на колегу за којег кажу да не штеди своје време када је потребно прискочити другима у помоћ. Његово име је Милош Арсић и студент је треће године. Када је напунио 18 година, придружио се Младим истраживачима Србије, а недуго после тога постао је и члан Удружења грађана Ево рука из Земуна. Милош још и пева у хору, похађа часове клавира, иде на иконопис и учи неколико страних језика. Писао је за први број часописа Елементи Центра за промоцију науке, као и за часопис Математичког факултета Бином. Руководи се реченицом: „Што је мање рутине, то је више живота“, а младима поручује да пронађу нешто чиме могу употпунити своје слободно време, нешто што ће их сваког дана чинити бољим особама.

Шта је то што је пробудило у теби жељу да постанеш волонтер?

Имао сам потребу да поред школе радим још нешто, нешто што ће обогатити мој живот. Жеља ми је била да радим са децом, а када сам дошао у удружење предложили су ми рад са децом са сметњама у развоју. На почетку сам био прилично несигуран у себе. Међутим, трудио сам се да брзо усвајам нова знања. Цело лето сам похађао бројне радионице, а неке од њих биле су и у оквиру  Универзитета Харвард.

Поред бројних учешћа на семинарима и камповима, ти посебно издвајаш еколошки камп у Берлину. Шта је то што си донeо са собом са тог кампа?

Том приликом представљао сам Младе истраживаче Србије и то ми је на неки начин била награда за мој дотадашњи рад. Први пут у животу отишао сам сам на тако далек пут где сам упознао гомилу непозантих људи. Вратио сам се са знатно измењеним ставовима о животу, еколошки освешћенији, богатији за неколико дивних пријатеља и са усавршеним енглеским  језиком.

Твоје удружење придружило се акцији Чеп за хендикеп. Можеш ли нам рећи нешто више о томе?

Пре нешто више од годину дана покренули смо акцију Чеп за Андрију која још увек траје. Андија је један од чланова нашег удружења. Сакупљамо чепове које носимо на рециклажу, а затим сакупљени новац уплаћујемо за терапију која је Андрији неопходна. У протеклих годину дана сакупили смо 400 килограма чепова.

Када си добио задатак да путем медија промовишеш хуманост, ти си одлучио да научиш знаковни језик. Како си се на то одлучио?

Желео сам подстакнути људе да уочавају потребе других у свом окружењу. Одлучио сам да научим знаковни језик и путем њега представим људима хуманитарни рад. Превео сам неколико песама на знаковни језик, а снимке тих превода сам поделио на друштвеним мрежама. То је био мој начин да позовем пријатеље и познанике да се укључе у волонтерске активности. Срећан сам што је моја идеја наишла на одобравање.

Miloτ_Arsiå_u_poseti_gradu_Vranju_kao_mentor

Ко ти пружа највећу подршку?

Највећу подршку пружају ми деца са којом радим. Они су ме научили како да разумем друге и прихватим различитост. Једноставно, научили су ме како да будем боља особа и да у сваком видим неки потенцијал. Сваки помак у њиховом развоју мени даје неописиву енергију.

Који би свој успех посебно истакао?

У периоду од 2008. до 2013. године као стипендиста Центра за таленте  бавио сам се научно-истраживачким радом, а 2012. и 2013. године освојио сам прву награду на Републичкој смотри научно-истраживачких радова из области математике.

Које су твоје жеље за будућност?

Првенствено жеља ми је да студије успешно приведем крају и да се потом бавим научно-истраживачким радом из области теоријског рачунарства. Осим тога, желим наставити рад са децом и надам се да ћу основати своје удружење.

 

Данијела Радовановић

Facebook Comments