Човек великог срца

„Што више дајемо – то више имамо“. Овим слоганом води се и млади Горан Црнојевић, волонтер и хуманитарни радник. Његово безгранично залагање на пољу волонтеризма заслужено је награђено Новембарском повељом коју додељује Скупштина Града Новог Сада. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду, а потом је дипломирао на Спортској академији у Београду. Своју другу диплому стекао је на Правном факултету у Новом Саду. Поред посла правника, последњих неколико година бави се хуманитарним радом у оквиру Националног удружења родитеља деце оболеле од рака.

Новембарска повеља стигла је као круна твог досадашњег рада, шта за тебе представља ово признање?

Самим тим што је ово признање једно од најпрестижнијих које Град Нови Сад може да додели представља ми мотивацију и подстрек да наставим даље, да будем још активнији и посвећенији. Посебно ми је драго што постоје људи који су препознали праве вредности и подржали овакав начин рада.

Који су твоји волонтерски доприноси били пресудни за добијену награду?

Првенствено бих рекао да су ме за награду кандидовали Национално удружење родитеља деце оболеле од рака и Скупштина станара из Новог Сада, знајући колико се и чиме бавим. У својој кандидатури нагласили су да сам ја волонтер који је провео у раду са оболелом децом и њиховим породицама више од 1000 радних сати. Док је на самој повељи коју сам добио наведено да ми се Новембарска повеља додељује: „за несебичан волонтерски рад током више од 1000 сати ангажовања у пружању помоћи и подршке деци оболелој од рака на територији Града Новог Сада и Републике Србије, којим је показао да су добра дела, емпатија и солидарност мерила највиших друштвених вредности чиме је постао узор новим нараштајима“.

8fa8fe54-345f-431d-92b7-e2a94b3e09d9

Колико  залагања је неопходно за овај хумани позив?

Да би се бавили волонтерским радом у било којој области, потребне су вам првенствено добра воља, одређена доза емпатије и жеља да се некоме помогне.

На које си своје волонтерско искуство највише поносан?

Као волонтерско искуство најпре бих истакао рад са децом, било да се ради о пројекту „Време је за шољицу разговора“ на Хемато-онколошком одељењу у Дечијој болници у Новом Саду, где волонтери своје време проводе играјући се, забављајући и едукујући децу, или је то ангаживање у кампу „Љубави и наде“ у Ивањици који НУРДОР сваке године организује у циљу рехабилитације деце и младих лечених од малигних обољења из целе Србије.

feacbd36-e9d4-45f1-8592-97be1ee29c63

Мотивишеш ли људе из свог окружења да следе твој пример?

Када сам почињао да волонтирам, имао сам за циљ помоћи некоме коме је то потребно, а како сам све дуже у Удружењу мислим да ми се циљеви померају на више. Сада није само ствар помоћи некоме, него је мисија и мотивисати, подстаћи и подићи свест код људи. Највећа сатисфакција је вратити осмех на нечије лице.

Који је твој животни мото?

„Никада не потцењујте могућност да мала група људи може да промени свет. Заправо, они су једини то до сада чинили“.
„Свет се мења твојим примером, а не твојим мишљењем“.

                                                                                                                        Јелена Драпић

Facebook Comments